Marija Botic أُعيد تغريده
Дан студената дочекујемо после године у којој нас приводе, туку и развлаче по станицама јер смо на улици.
Лето 2025. памтимо по марицама.
Извлаче нас из масе, обарају на асфалт, везују и одводе.
Задржавају сатима без информација.
Сваки излазак значи да можеш да завршиш у станици.
Онда улазе у факултете.
Повод је смрт наше колегинице.
Под тим изговором улазе на Филозофски факултет и претурају по студентским стварима.
Не баве се местом догађаја.
Узимају пленумска документа, записнике, оно што сами градимо.
Истовремено, фотографије, снимци и материјали завршавају у режимским медијима у реалном времену.
Трагедију користе да задиру у студентско организовање.
Неколико дана касније улазе у Ректорат.
Зграда под контролом.
Студенти, запослени и ректор остају унутра.
Не могу да изађу. Не могу да се крећу.
Контакт са спољним светом ограничен.
Износе рачунаре, документа, снимке.
Улазе где хоће. Узимају шта хоће. Приводе кога хоће.
1936. године студент Вељко Влаховић говори:
„У овом храму слободе царује самовоља жандарма… студенти се везују и воде од станице до станице.“
Деведесет година касније, иста слика.
И тада су улазили.
И тада су приводили.
И тада се универзитет бранио.
И данас се брани.
Запамтите.
Универзитет постоји онолико колико постоји простор да у њему делујемо.
Srpski
