Мирко Стојковић
1.1K posts

Мирко Стојковић
@pervasivegames
https://t.co/59rKW4yQm5 | https://t.co/Pj3D8u1VVh |
Central Yharnam شامل ہوئے Eylül 2015
426 فالونگ607 فالوورز
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا

Да ли сте знали да је прва бионичка рука направљена у Институту Михајло Пупин?
፠፠፠፠፠፠፠፠፠፠፠፠፠
Почетком седамдесетих, тачније 1972. године. Иако би многи Београђани вероватно слегнули раменима када бисте их данас питали о овом открићу, страни стручњаци – посебно јапански – добро су упознати са тим. Често кажу: „Да није било деведесетих, вероватно бисте нам данас продавали роботе.“
У лабораторијама Института, домаћи научници су створили не пасивну протезу, већ руку која је могла да помера прсте – права прекретница у настанку хуманоидне роботике.
До тог тренутка, свет је имао само индустријске хватаљке, без финих покрета. Зато се „београдска рука“ и данас налази у свим светским уџбеницима роботике под тим именом.
Оно што га је учинило револуционарним био је интелигентно дизајниран механизам полуге: цео погонски систем је био заснован на једном електромотору, чија се снага синергијски преносила на свих пет прстију, омогућавајући више праваца кретања и природнију механику хватања.
Пионири бионике у Београду
Професори Рајко Томовић и Миодраг (Милан) Ракић са Електротехничког факултета започели су рад на развоју вештачког органа са чулом додира 1963. године. Године 1964. конструисали су први модел протетске роботске руке са спољашњим напајањем – уједно и прву такву руку на свету.
Управо из овог развоја настала је „Београдска рука“ из 1972. године, која се сматра првом функционалном бионичком руком. Имала је пет прстију, сензорску повратну спрегу и миоелектричну контролу, тј. контролу покрета путем електричних сигнала.
Могла је да обавља две основне радње – стискање испруженим прстима и стискање у песницу. Иако није директно коришћена у медицини, била је основа за даљи развој роботских протеза широм света, као претеча данашњих бионичких руку.
Сачувани примерци налазе се у Институту Михајло Пупин, на Електротехничком факултету у Београду, као и у Музеју роботике у Бостону, САД.
Шака за мисију Аполо
Мање је познато да је један од модела београдске руке послат у САД на истраживање, како би помогао у решавању проблема хватања предмета у условима слободног пада током Аполо мисија. Иако је касније утврђено да је модел функционално више прилагођен људима и манипулацији малим предметима, интересовање Американаца говори о технолошком нивоу који је југословенска роботика поседовала у то време.
Београдска школа роботике и тачка нултог момента
Београдска школа роботике добила је свој пуни облик 1970-их под вођством професора Миомира Вукобратовића (1931–2012), најпознатијег домаћег истраживача у овој области.
Његови рани радови бавили су се математичким моделирањем антропоморфних механизама, али кључни пробој догодио се 1969. године, када је формулисао концепт тачке нултог момента (НМП).
Овај теоријски модел омогућио је стабилно ходање хуманоидних робота без губитка равнотеже, проблем са којим су се раније сусретали сви истраживачи широм света. Готово сви двоножни роботи данас раде на принципу НМП-а, укључујући и Хондиног чувеног робота АСИМО.
Београд је тако ушао у историју као један од кључних глобалних центара хуманоидне роботике.

Srpski
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا

@charliekirk11 and his #SerbianAmerican 🇺🇲🇷🇸 basketball teammates from 🏀 @ILWhiteEagles
Memory Eternal 🙏

English
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا
Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا

These days we mark the 30th anniversary of the exodus triggered by Operation Storm, a pivotal military offensive launched by Croatian forces on August 4-7, 1995, which ended the four-year uprising of the Republic of Serbian Krajina.
This operation displaced approximately 250,000 Croatian Serbs, with many fleeing to Serbia, Bosnia, and Montenegro, as documented by the United Nations High Commissioner for Refugees (UNHCR) in its 2005 report. The Croatian NGO Documenta, in a study released ahead of this anniversary, identified 2,353 victims, with 1,747 Serbs (74%), of whom 1,170 were civilians, highlighting the significant human toll. The International Court of Justice (ICJ) ruling in 2015 acknowledged serious crimes against Serb civilians, including forced displacement, though it dismissed genocide claims due to lack of intent, reflecting the complex ethnic dynamics rooted in the Yugoslav Wars.
The aftermath of Operation Storm was marred by widespread looting and destruction of Serb property, a fact corroborated by multiple sources. The UNHCR and the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) noted extensive reports of break-ins, arson, and unlawful occupation of houses in the Knin area, with the Croatian Interior Ministry acknowledging 757 cases of destroyed property and 1,331 robberies between August and November 1995. Human Rights Watch reported that Croatian Army soldiers, alongside some Bosnian Army units, were primarily responsible, despite government claims that civilians in military uniforms committed these acts. The Croatian police, with a presence of 3,500 officers in the region, investigated 26 murders and solved 961 robbery cases, yet prosecutions of soldiers remained rare, underscoring a lack of accountability for these war crimes.
A notable legal dimension of this history is the ICTY case against Croatian generals Ante Gotovina, Ivan Čermak, and Mladen Markač, known as the Gotovina et al. case (IT-06-90). Initially charged with a joint criminal enterprise to ethnically cleanse Serbs through artillery attacks and displacement, the trial concluded in 2011 with convictions. However, the Appeals Chamber overturned these verdicts on November 16, 2012, acquitting all three and ordering their release, finding insufficient evidence of a coordinated intent to displace civilians. This ruling, while clearing the generals, did not negate the occurrence of post-operation crimes, as documented by UN monitors and human rights groups, leaving a legacy of unresolved justice for victims.
Over the past three decades, more than half of the displaced Serb, over 125,000, have returned to Croatia, according to UNHCR, though housing challenges persist due to the failure of a 2004 government plan to provide support. The exodus had a deep impact on many families which have never returned to their homes. The 2021 Croatian census reflects this shift, showing a decline from 581,663 Serbs in 1991 to 123,892, underscoring the demographic scar left by the exodus. As we commemorate this anniversary, we pray for all victims who perished during these tumultuous events.
(Scene from the 1995 exodus in Krajina, one of the most dramatic images from the Yugoslav wars in the 1990s.)

English

Мирко Стојковић ری ٹویٹ کیا














