Але Го retweetledi
Vaša tvrdnja o Svetom Savi je klasičan primer anahronog i selektivnog tumačenja istorije kroz prizmu modernog nacionalizma ili antireligijskog skepticizma. Zahtevati da neko iz 12/13. veka „kaže da je Srbin“ ili „pravoslavan“ na način na koji to danas razumemo jeste kao da tražite od cara Dušana da izgovori reč „nacija“ ili „državljanstvo“. Ti termini i koncepti prosto nisu postojali u tom obliku.
1. „Nikada nije rekao da je Srbin“
Sveti Sava (rođen kao Rastko Nemanjić) bio je sin velikog župana Stefana Nemanje, vladara Raške — srpske srednjovekovne države. Njegovi savremenici i on sam delovali su u kontekstu gde se identitet gradio preko dinastije, zemlje (Raška, srpske zemlje), jezika (staroslovenski/srpski redakcija) i vere. U njegovim delima (Žitije Svetog Simeona, Tipici, Zakonopravilo) on jasno govori o „srpskom narodu“, „srpskoj zemlji“ i svojoj ulozi u organizovanju crkve upravo za taj narod.
Nije morao da viče „Ja sam Srbin!“ na svakom koraku — to bi bilo besmisleno u epohi kada se identitet podrazumevao kroz poreklo, jezik i crkvenu pripadnost. Nemanjići su sebe smatrali vladarima Srba, a Sava je to učvrstio stvaranjem **autokefalne Srpske arhiepiskopije** 1219. godine. To je istorijska činjenica potvrđena savremenim izvorima (vizantijskim, srpskim žitijima Domentijana i Teodosija).
2. „Nikada nije rekao da je pravoslavan“
Reč „pravoslavlje“ (orthodoxia) u smislu „ispravnog slavljenja“ postojala je vekovima pre Save, još od ranohrišćanskih vremena. Sava je bio monah na Svetoj Gori, borio se za autokefalnost upravo da bi srpska crkva bila nezavisna od Carigrada i Rimа, i ostao je u okviru istočnog (pravoslavnog) hrišćanstva. On je prevodio i pisao bogoslužbene knjige po pravoslavnom tipiku, osnivao manastire po pravoslavnoj tradiciji i borio se protiv uticaja Rima u regionu.
Tvrditi da „nije bio pravoslavan“ jer nije izgovorio tu reč u modernom smislu je kao da kažete da Isus Hrist nije bio hrišćanin jer nije rekao „Ja sam hrišćanin“. To je jeftina sofistika.
3. „Nije bio rodonačelnik školstva, nije osnovao nijednu školu“
Ovo je najslabiji deo argumenta i pokazuje nerazumevanje srednjeg veka. U 13. veku „škola“ nije bila moderna državna ustanova sa klupama i tablama. Obrazovanje se odvijalo u manastirima, crkvama i dvorovima.
Sv. Sava je:
- Osnovao i obnovio manastire (Hilandar, Studenica, Žiča...) koji su postali centri pismenosti, prepisivanja knjiga, obrazovanja monaha i sveštenstva.
- Napisao Karejski, Hilandarski i Studenički tipik — pravila po kojima su ti manastiri funkcionisali, uključujući i duhovno-prosvetiteljski rad.
- Napisao Zakonopravilo (Nomokanon) — prvi srpski pravni kodeks koji je uključivao i crkveno pravo, i time postavio temelje pravne i obrazovne kulture.
- Zajedno sa ocem Simeonom i bratom Stefanom Prvovenčanim stvorio ambijent u kojem se razvijala srpska srednjovekovna književnost i pismenost.
On nije „otvorio osnovnu školu u selu“, ali jeste duhovni i kulturni rodonačelnik srpskog obrazovanja. Zato je vekovima kasnije (od 19. veka, a tragovi i ranije) postao zaštitnik školstva i školska slava — ne zbog mita, već zbog realnog uticaja na stvaranje pismene elite i crkvenog obrazovanja koje je bilo jedino obrazovanje u to vreme. Uporedite sa Karlom Velikim na Zapadu — ni on nije osnovao „škole“ u modernom smislu, ali se smatra ocem karolinške renesanse.
4. „Nije opismenio oca Stevana Nemanju“
Ovo je posebno slaba tačka. Nemanja (kasnije monah Simeon) bio je vladar koji je već imao administraciju, diplomatske kontakte i gradio crkve pre nego što se zamonašio. Sava jeste napisao **Žitije Svetog Simeona** i opisao kako je duhovno „prerodio“ oca, ali opismenjavanje u bukvalnom smislu (učenje slova) nije bio prioritet za odraslog vladara. Sava je bio ključan u monaškom i duhovnom životu porodice, a ne kao privatni učitelj azbuke.
