Sabitlenmiş Tweet
Како изгледа технологија НВО "КАНВАС" тзв. ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА, односно насилне, нелегалне промене власти (државног удара) предвођених наводним СТУДЕНТСКИМ ПРОТЕСТИМА? Следи мало дужа анализа...
1. ПОВОД - потребно је пронаћи довољно јак изговор за покретање побуне (протеста) на факултетима, у нашем случају он је нађен у наводном нападу на људе који су нелегално блокирали раскрснице, као и у привођењу изгредника и необјављивању документације у вези са реконструкцијом железничке станице у Новом Саду, што и није ничија законска обавеза
2. ПРОПАГАНДА -веома је важно протест приказати као СТУДЕНТСКИ, јер су људи, чак и они који су опозиционо оријентисани, далеко спремнији да подрже студенте, омладину, "будућност Србије" него пропале и доказано неуспешне политичаре. Иако у протесту и потпуно незаконитим блокадама учествује мање од 2% студената они се на друштвеним мрежама преко мреже ботовских, страначких, НВО и наменски направљних налога, али и појединих медија представљају као студентски. Сто пута поновљена лаж, као што знамо, постаје истина, посебно међу политички острашћеним, екстремизованим појединицима. Једнако је важно да се ова пропаганда преноси преко регионалних медија и тзв. инфлуенсера на мрежама у иностранство, како би се држави правио лош имиџ и директна штета, пре свега економска.
3. ЛОГИСТИКА - обојена револуција практично је немогућа без веома озбиљне логистике, пре свега без много новца и јаке медијске подршке. У нашем случају логистику чине НВО финансиране од стране Западних фондација и страних влада, опозиција, као и медији из Јунајтед групе. Конкретно, ради се о НВО Проглас, Црта и Грађанске иницијативе, парламентарним странкама опозиције, телевизијама Н1 и Нова С, дневним и недељним листовима Данас и Радар, њиховим интернет порталима, као и пратећим опскурним квази-медијима, истраживачким порталима финансираним из иностранства, наводним еколошким организацијама и слично. Опозиционе партије користе своју инфраструктуру за довлачење људи са протеста на протест, из града у град, а имајући у виду да је само у четири највећа града у Србији за њих на неколико последњих избора гласало укупно око 500.000 грађана, лако је закључити да окупљање 10% од тог броја на једном месту, једном у две или три недеље, током неколико месеци (и приказивати их као студенте) не би требало да буде проблем, наравно уз добро пропаганду, печење, музику, провод... Посебно се злоупотребљавају деца, односно просвета, а преко политичких и НВО активиста који тамо раде, јер су потребнији на улици, да праве број на протестима, него да буду у школи, где им је и место. Ово код нас ће сигурно остати забележено као први пут у историји да се у те сврхе користе, па чак и медијски експлоатишу, деца из ОСНОВНИХ ШКОЛА.
4. НАРАТИВ - важно је, бар у почетку, креирати наратив да се не ради о покушају рушења власт на улици, већ се инсистира на бесмисленим, наизглед неполитичким, опште прихватљивим и, како је време показало, непрецизним захтевима које никада није могуће до краја испунити. Један од захтева чак је и прави студентски, а осим што студентима и професорима доноси директне финансијске бенефите, може да послужи и као добро објашњење да њих политика не занима.
5. ИМИЏ - непходно је присуство на "студентским" протестима учинити популарним и прихватљивим за већину грађана, посебно младих. У почетку је постојао проблем са овим елементом, јер су се као челници протеста појављивали млади партијски и НВО активисти, па чак и припадници неформалних анархистичких група (они који заиста протесте и предводе). Када се схватило да је то препрека за остваривање циља, стварне вође протеста, које су нам и дан-данас непознате, одлучиле су да те људе повуку назад и у први план истуре сасвим непознате, чак и безимене младе људе, државне заставе и патриотске пароле. Ради се, наравно, о кукавичјем јајету, о жаби која се мора прогутати ради вишег циља.
6. АНОНИМНОСТ - као што сам већ поменуо, да ли је ико икада видео неки тзв. пленум? Да ли је неко од тзв. истраживачких и независних новинара покушао да извештава са тих седница на којима се, наводно, одлучује о правцу деловања "студената" у блокадама? Колико студената присуствује таквим састанцима ако они уопште постоје? Одговор је, наравно, негативан. Нико се од њих није запитао ни ко координише јавни наступ више од педесет "званичних пленумских" налога на друштвеним мрежама, ко прави планове и програме протеста који трају и до 24 сата, ко набавља енормне количине хране и пића, друге опреме и ко све то ПЛАЋА, ко одређује ко ће на ком скупу и шта да говори, итд.
7. РЕЗУЛТАТ - на крају долазимо и до онога шта је циљ целе ове нимало једноставне операције. Како људи неће вечно да излазе на улицу и пешаче унедоглед, једног момента се мора подвући црта и кренути у акцију, а то је преузимање полуга власти "јер студентски захтеви нису и неће бити испуњени". Ко то може да уради? Не може ни 100 ни 200, а ни 500 хиљада људи из целе Србије у Београду. Зашто? Зато што се у Србији никада после краја Брозовог режима на власт није долазило без најмање 2 милина гласова грађана, неретко и 3 милиона. Изузетак је тзв. прелазна влада која је изабрана као договор Војислава Коштунице и Слободана Милошевића, након државног удара 5. октобра 2000. али чак и тада одржани су неки избори, савезни, на којима је Коштуница добио скоро 2.5 милиона гласова. Без тога, режим ДОС никада не би добио подршку дела Војске и полиције.
Дакле, јасно је да они који не желе да нам се представе, а организују све ово, неће да одустану, јер мисле да су Богом дани да буду власт у Србији иако их народ неће. Зато је неопходно да ми, као појединци, не будемо наивни и не дозволимо да због њихових потреба дође до ситуације у којој полиција и друге оружане снаге неће имати други избор осим да заштите УСТАВНИ ПОРЕДАК који је нападнут пре свега из иностранства.
Srpski
