Меморијални центар Републике Српске

"У ТРЕНУТКУ ИМАМ СЕДАМ РАЊЕНИХ. ПРИЛАЗИМ ОНИМА КОЈИ ЋУТЕ. ОНИ КОЈУ ЈАУЧУ, ЈОШ ИМАЈУ СНАГЕ" У новој епизоди подкаста „Отаџбина“, Меморијалног центра Републике Српске, разговарамо са Надом Ковачевић, медицинском сестром и водником 9. батаљона Војне полиције Оперативне групе Добој, коју су борци звали једноставно: сестра Нада. Жена која је 105 дана провела на линији без смјене, на ратишту од Озрена до Возуће, у условима у којима многи нису издржали ни дан. Као дио јединице која је дјеловала у најтежим условима, била је тамо гдје је било најпотребније, од улазака у минска поља да би спасила рањене, до ноћи у којима је под бомбама збрињавала десетине људи. Њено име међу борцима изговарало се са посебним поштовањем. У разговору који води Миља Бркић, сестра Нада први пут отворено говори о терету који носи и данас: како изгледа стати пред рањеног човјека када знаш да си му једина нада, шта значи бити ослонац у тренуцима када све друго нестаје, и гдје човјек проналази снагу да издржи. Са њом је и Мирослав Ђурић, човјек чији је живот био у њеним рукама, двоструко рањаван и расељен више пута. Трећа епизода подкаста „Отаџбина“ биће емитована у недјељу, 3. маја у 19 часова на Јутјуб каналу Меморијалног центра Републике Српске. Напомена: Забрањено је свако неовлаштено објављивање, умножавање, јавно саопштавање или саопштавање на било који други начин у цјелини или дјелимично или стављање у промет, закуп или комерцијалне сврхе садржај са овог канала без изричите сагласности ЈУ "Меморијални центар Републике Српске". Повреде ауторских права биће пријављене у складу са позитивноправним прописима.

МОМИР ШКИЉЕВИЋ: „СЛУЧАЈ ДЈЕВОЈЧИЦЕ ИЗ САРАЈЕВА, КОЈИ МИ ЈЕ ОБИЉЕЖИО РАД И ЖИВОТ. СВЕ ЈЕ БОЖИЈА ПРОМИСАО“

Оливије Зимоња, начелник Јединице за високотехнолошки криминалитет у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, посјетио је данас Меморијални центар Републике Српске.

“БОЉЕ ЈЕ И ГЛАДАН БИТИ, НЕГО ДЈЕЦУ СЛАТИ У РАТ”: ПОТРЕСНО СВЈЕДОЧАНСТВО ЦМИЉЕ БИЛИНАЦ О ПОГИБИЈИ СИНА ЗОРАНА У ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОМ РАТУ Цмиља Билинац из Фоче свједочила је о погибији сина Зорана (1968), који је као припадник Војске Републике Српске живот изгубио на самом почетку рата, 8. јуна 1992. године. Зоран Билинац остао је упамћен као ведар и друштвен младић, који је волио живот, дружења и весеља. Посебну склоност имао је према писању поезије, у којој је изражавао своје мисли и осјећања. Иза себе је оставио рукопис збирке пјесама коју није стигао да објави. Након ране смрти оца, као најстарије дијете, преузео је одговорност за породицу, постајући њен ослонац. Био је посебно привржен мајци, и његова погибија дубоко је потресла цијелу породицу. Свједочење Цмиље Билинац представља потресну причу о губитку који превазилази личну трагедију једне породице. У њој се огледа судбина читаве једне генерације младих људи чији су животи прекинути у тренутку када су тек почињали да живе. Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су лично преживјели страдања да подијеле своје свједочанство, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

"ЗА ЈЕДНЕ НЕПРИЈАТЕЉ, ЗА ДРУГЕ ЧЕТНИК, А ЈА ХУМАНИТАРАЦ" | МОМИР ШКИЉЕВИЋ | ПОДКАСТ ОТАЏБИНА | Eп.2 У новој епизоди подкаста „Отаџбина“, Меморијалног центра Републике Српске, разговарамо са Момиром Шкиљевићем, некадашњим координатором Службе тражења Црвеног крста Републике Српске - човјеком који је годинама био на првој линији потраге за несталима. Од тренутка када је, како каже, „на Младенце доживио удес као Божију опомену“, па до година проведених у потрази за несталима, превожењу посмртних остатака и сусретима са породицама које чекају истину. У разговору са Исидором Граорац говори о ономе што већина не може ни да замисли: како изгледа када знаш да је у врећи коју возиш нечији супруг и отац, шта значи стати пред мајку која чека своје дијете, и зашто каже да ништа од тога не би избјегао. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске. youtube.com/watch?v=Ne4Mmb…

“СЛУЧАЈ ПОРОДИЦЕ ЈЕЛИЋ ЈЕ НЕШТО НАЈТРАГИЧНИЈЕ ШТО САМ ДОЖИВИО” Друга епизода подкаста „Отаџбина“ биће емитована у понедјељак, 20. априла у 12 часова на Јутјуб каналу Меморијалног центра Републике Српске. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

“РАЗМИЈЕНИЛИ СМО ПРЕКО МИЛИОН ПОРОДИЧНИХ ПИСАМА” У новој епизоди подкаста „Отаџбина“, Меморијалног центра Републике Српске, разговарамо са Момиром Шкиљевићем, некадашњим координатором Службе тражења Црвеног крста Републике Српске - човјеком који је годинама био на првој линији потраге за несталима. Од тренутка када је, како каже, „на Младенце доживио удес као Божију опомену“, па до година проведених у потрази за несталима, превожењу посмртних остатака и сусретима са породицама које чекају истину. У разговору са Исидором Граорац говори о ономе што већина не може ни да замисли: како изгледа када знаш да је у врећи коју возиш нечији супруг и отац, шта значи стати пред мајку која чека своје дијете, и зашто каже да ништа од тога не би избјегао. Друга епизода подкаста „Отаџбина“ биће емитована у понедјељак, 20. априла у 12 часова на Јутјуб каналу Меморијалног центра Републике Српске. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

“СВАКИМ ДАНОМ ЈЕ СВЕ ТЕЖЕ”: СВЈЕДОЧАНСТВО РАНКА НИКИЋА О ПОГИБИЈИ СИНА МИШЕЛА ТОКОМ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА Ранко Никић из Приједора свједочио је о погибији сина Мишела Никића (1971), припадника Посебне јединице полиције СЈБ Приједор, који је живот изгубио на бихаћком ратишту. И сам учесник рата, као борац 43. моторизоване бригаде од првог дана Одбрамбено-отаџбинског рата, Ранко је кроз своје свједочанство пренио тежину личног губитка, али и понос на жртву коју је његов син поднио. Мишел Никић погинуо је 8. фебруара 1994. године у борбама на Грабежу, у рејону Алибеговића косе, након што је неколико дана раније, заједно са четом Посебне јединице полиције Приједор, упућен на бихаћко ратиште. Ова јединица је у садејству са специјалним снагама МУП-а Републике Српске и јединицама Војске Републике Српске учествовала у борбеним дејствима, држећи важне положаје на изузетно тешком и неприступачном терену. У жестоком нападу надмоћнијих непријатељских снага, јединица се нашла у окружењу. У покушају извлачења, дио бораца остао је да штити одступницу својим саборцима. Управо у тим тренуцима испољена је храброст Мишела Никића, који је одбио да напусти рањеног друга, остајући уз њега на бојном пољу. У директном судару са непријатељем, заједно са још неколицином припадника јединице, положио је живот. Тог дана погинуло је укупно осам припадника приједорске полиције, у једном од најтрагичнијих губитака ове јединице током рата. За исказану храброст и жртву, Мишел Никић одликован је Сребрном медаљом за храброст, орденом који свједочи о његовом јунаштву и људскости у најтежим тренуцима. Његово име остаје трајно уписано међу оне који су, не штедећи себе, стали у одбрану сабораца и дали живот за друге, остављајући иза себе примјер части који не блиједи. Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

ПРЕМИЈЕРНО: ФИЛМ "ЈЕДИНИ", О НАЈТЕЖЕМ РАТНОМ ВОЈНОМ ИНВАЛИДУ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, ВЕЛИНКУ ТРБИЋУ, БИЋЕ ЕМИТОВАН НА РТРС-У У ПЕТАК, 10. АПРИЛА У 20 ЧАСОВА, ОДМАХ НАКОН ДНЕВНИКА 2

У првој епизоди подкаста „Отаџбина“, истакнути српски историчар на тему Одбрамбено-отаџбинског рата, Предраг Лозо, у разговору са директором Меморијалног центра Републике Српске Денисом Бојићем, говори о култури памћења, хашким и холивудским наративима, континуитету српског страдања, културним ратовима, политикама и односу сјећања и памћења. youtube.com/watch?v=kCNyW4…

"ЗАШТО НИКО У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ НИЈЕ ПРЕСУЂЕН ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ ДВАНАЕСТ БАЊАЛУЧКИХ БЕБА? АКО НИЈЕ ПРЕСУЂЕН, ДА ЛИ ЗНАЧИ ДА СЕ ТАЈ ЗЛОЧИН НИЈЕ ДОГОДИО?" Прва епизода подкаста „Отаџбина“ биће емитована у понедјељак, 6. априла у 12 часова на Јутјуб каналу Меморијалног центра Републике Српске. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

У првој епизоди подкаста „Отаџбина“, истакнути српски историчар на тему Одбрамбено-отаџбинског рата, Предраг Лозо, у разговору са директором Меморијалног центра Републике Српске Денисом Бојићем, говори о култури памћења, хашким и холивудским наративима, континуитету српског страдања, културним ратовима, политикама и односу сјећања и памћења.

ПРЕМИЈЕРНО 6. АПРИЛА У 12 ЧАСОВА: ПРВА ЕПИЗОДА ПОДКАСТА „ОТАЏБИНА“ Меморијални центар Републике Српске са поносом најављује премијеру прве епизоде јединственог аудио-визуелног серијала посвећеног епохи стварања Републике Српске. Подкаст „Отаџбина“ доноси приче о култури памћења, свједочењу и разумијевању времена у којем је настајала Република Српска. Циљ Меморијалног центра Републике Српске јесте да кроз формат подкаста омогући да се чују аутентични гласови оних који су обликовали нашу стварност. У подкасту ће гостовати како личности добро познате јавности, тако и они чији је тихи, али немјерљив допринос био од пресудног значаја за њено стварање и опстанак. Директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић истакао је да је циљ овог серијала да се освијетли сваки сегмент стварања Републике Српске, њеног живота и борбе за опстанак која је обиљежила деведесете године прошлог вијека и чије посљедице и данас осјећамо и то кроз приче савременика, који ће новим генерацијама оставити трајни запис о Отаџбини. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

„ИЗГУБИО САМ ОЦА И ДВА БРАТА У ЈЕДНОМ ДАНУ“: СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЊЕ ПОРОДИЦЕ МИЛОШЕВИЋ У СИЈЕКОВЦУ Поводом обиљежавања 34 године од масакра над српским цивилима у Сијековцу, Меморијални центар Републике Српске објављује свједочанство Саше Милошевића, који је тог дана изгубио оца Луку (Илија) Милошевића (1943) и браћу Жељка (Лука) Милошевића (1968) и Драгана (Лука) Милошевића (1974). Саша је заједно са мајком био заробљен од стране хрватско-муслиманских формација, преживјевши тешка искуства која су заувијек обиљежила његов живот. Масакр у Сијековцу представља први масовни злочин над српским цивилима у Посавини током рата у Босни и Херцеговини. У овом селу, у тадашњој општини Босански Брод, 26. марта 1992. године, хрватске снаге, уз учешће дијела муслиманских јединица, извршиле су напад у којем је на свиреп начин убијено девет српских цивила у њиховим кућама и двориштима. У оквиру исте, унапријед планиране акције, село је опљачкано, а запаљено је више од 50 српских кућа. Преостало становништво било је изложено противправном затварању, као и физичком и психичком злостављању. Ови догађаји били су дио ширег процеса етничког чишћења српског становништва са подручја Посавине. Током 1992. године убијено је још десет мјештана српске националности из Сијековца, који су претходно били затварани и злостављани. Непосредно прије ових догађаја, у ноћи између 24. и 25. марта, у Босанском Броду убијена су три српска цивила. Све до пробоја Коридора, подручје Посавине било је обиљежено бројним злочинима над српским цивилима, укључујући мучења, злостављања и убиства. Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ГРАД ДЕРВЕНТА ПОТПИСАЛИ СУ МЕМОРАНДУМ О САРАДЊИ Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

КАД САМ ЧУЛА ДА ЈЕ ПОГИНУО, ПАЛА САМ У КОМУ: ПОТРЕСНО СВЈЕДОЧАНСТВО ДАРИНКЕ ВУЈИЋ О ПОГИБИЈИ СИНА НОВИЦЕ У ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОМ РАТУ Даринка Вујић је, за Меморијални центар Републике Српске, у оквиру пројекта документовања личних сјећања чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата, свједочила о тренутку када је сазнала за погибију свог сина Новице (Чедо) Вујића (1972–1993), младог припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске. Новица Вујић је, након одслуженог војног рока, одмах ступио у редове МУП-а Републике Српске, прихватајући одговорност и дужност у једном од најтежих периода. Био је тек на почетку живота, млад и пун планова, када је као припадник МУП-а изгубио живот 20.12. 1993. у околини Добоја. Његова трагедија добија још дубљу димензију у чињеници да је иза себе оставио невјенчану супругу, која је у тренутку његове погибије била трудна. Упркос губитку, одлучила је да сачува трудноћу и роди дијете, којем је дала његово име, као трајно сјећање на оца којег никада није упознао. Свједочење Даринке Вујић представља потресну причу о губитку, али и о снази породице да, упркос трагедији, сачува сјећање и достојанство. Судбина младог Новице Вујића једна је од многих која свједочи о страдању једне генерације која је тек започињала живот, а која је у вихору рата била прекинута. Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су лично преживјели страдања да подијеле своје свједочанство, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.

ПОЗНАТИ СРПСКИ РЕДИТЕЉ САША ХАЈДУКОВИЋ ПОСЈЕТИО МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Познати српски редитељ Саша Хајдуковић боравио је у посјети Меморијалном центру Републике Српске, гдје је са директором Денисом Бојићем разговарао о значају културе памћења кроз аудио-визуелне садржаје, као и о савременим токовима у филмској индустрији. Током сусрета истакнута је важност филма и документарних форми као снажних средстава за очување историјског сјећања, посебно у контексту страдања српског народа.

У 101. ГОДИНИ ЖИВОТА ПРЕМИНУЛА ЈЕ ЉЕПОСАВА САВАНОВИЋ, МАЈКА ДВА ПОГИНУЛА БОРЦА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У 101. години живота преминула је Љепосава Савановић, мајка два погинула борца Војске Републике Српске, Раде (Вид) Савановића (1960-1992) и Јове (Вид) Савановића (1954-1995), чија животна прича остаје дубоко утиснута у колективно памћење нашег народа. Меморијални центар Републике Српске забиљежио је њено свједочанство, које данас представља драгоцјено и потресно казивање о животу мајке обиљежено најтежим губицима. Љепосава Савановић била је најстарији живи родитељ у Републици Српској који је изгубио дијете у Одбрамбено-отаџбинском рату, симбол страдања, али и истрајности и достојанства које су носиле генерације родитеља чија је жртва немјерљива. Њена судбина није се окончала ратним губицима, након рата, суочила се и са смрћу трећег сина, који је преминуо од посљедица болести, чиме је њена животна прича постала још тежа и болнија. Свједочанство Љепосаве Савановић данас је трајно сачувано у архиви Меморијалног центра Републике Српске, као дио базе усмене историје, гдје остаје да свједочи о страдању, али и о снази мајчинске љубави и жртве, као опомена и завјет будућим генерацијама да памте и не забораве.

ПОГЛЕДАЈТЕ ПРЕМИЈЕРНО ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ „ЕГЗОДУС“! Документарни филм „Егзодус“ је филм из продукције Меморијалног центра Републике Српске, којим се, поводом 30 година од егзодуса Срба из Сарајева, обиљежава сјећање на српску голготу, када је више од 150.000 Срба било принуђено да напусти своја вјековна огњишта и гробове предака. Овим документарним филмом желимо да допринесемо очувању културе памћења и истине о једном од најтежих тренутака у новијој историји српског народа на простору Сарајева. У филму говоре непосредни свједоци трагичних догађаја. Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, на православне Задушнице, након што је рок за предају српских општина Федерацији БиХ помјерен са 19. марта на 23. фебруар 1996. године. Према најчешће навођеним подацима, своје домове напустило је више од 150.000 Срба из општина Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Ново Сарајево, Стари Град, Центар и Грбавица. Према утврђеном распореду, 23. фебруара требало је да дође до преузимања Вогошће, Новог Града и Центра, 29. фебруара Илијаша, 6. марта Хаџића, 12. марта Илиџе и Трнова, а 19. марта Новог Сарајева и Старог Града. У данима који су услиједили формиране су дуге колоне камиона, трактора и путничких возила које су се кретале према територији Републике Српске.

“ЈЕДВА СМО ПРЕЖИВЈЕЛИ”: МАРКО ДАВИДОВИЋ О СРПСКОМ ЕГЗОДУСУ ИЗ САРАЈЕВА Поводом 30 година од егзодуса Срба из Сарајева, Меморијални центар Републике Српске сјећање на српску голготу обиљежава низом објава на нашим друштвеним мрежама, кроз које ћемо подсјетити на дане када је више од 150.000 Срба било принуђено да напусти своја вјековна огњишта и гробове предака. Овим садржајима желимо да сачувамо културу памћења и истину о једном од најтежих тренутака у новијој историји српског народа на простору Сарајева. Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, на православне Задушнице, након што је рок за предају српских општина Федерацији БиХ помјерен са 19. марта на 23. фебруар 1996. године. Према најчешће навођеним подацима, своје домове напустило је више од 150.000 Срба из општина Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Ново Сарајево, Стари Град, Центар и Грбавица. Према утврђеном распореду, 23. фебруара требало је да дође до преузимања Вогошће, Новог Града и Центра, 29. фебруара Илијаша, 6. марта Хаџића, 12. марта Илиџе и Трнова, а 19. марта Новог Сарајева и Старог Града. У данима који су услиједили формиране су дуге колоне камиона, трактора и путничких возила које су се кретале према територији Републике Српске. Посебно потресан сегмент егзодуса било је масовно преношење посмртних остатака. Процјењује се да је више од 1.000 погинулих бораца Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске ексхумирано и пренесено на Српско војничко спомен-гробље „Нови Зејтинлик“ на Сокоцу, гдје је сахрањено преко 1.000 од укупно око 3.800 погинулих бораца тог корпуса. Само на подручју Братунца сахрањено је 185 бораца чији су посмртни остаци пренесени током егзодуса. Поред становништва, пресељаване су и институције; „Технички ремонтни завод“ из Хаџића пресељен је у Братунац, „Орао“ из Рајловца у Бијељину, „Фамос“ из Храснице у Лукавицу, као и бројне школе, факултети и културне установе. Егзодус Срба из Сарајева подразумијевао је гашење једног вишевјековног начина живота на том простору и његово пресељење у нове средине, заједно са људима, установама и привредом. Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су лично преживјели страдања да подијеле своје свједочанство, како би сјећање на жртве било трајно сачувано. Сви који желе да оставе свједочење могу нас контактирати путем имејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999. Напомена: Свако преузимање, умножавање или коришћење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.