Stolar Mile

Radili smo...

Zastani na trenutak… i pročitaj ovo... Dobili smo pismo koje vam u celosti prepisujemo zbog boljeg čitanja... Poštovani gospodine Mile... Obraćamo vam se ovim pismenim putem kao komšije jedne porodice iz mesta Bogosavac kod Šapca. Vi ste ranije posetili porodicu pokojne Mirjane Mitrović i zahvaljujući vama i drugim humanim ljudima, ta porodica je tada dobila osnovna sredstva za život. Nažalost, majka ove porodice, Mirjana, preminula je 30. decembra 2025. godine od karcinoma dojke, u 43. godini života. U kući su ostala troje maloletne dece, uzrasta 8, 11 i 15 godina, kao i baka od 72 godine, koja je maltene nepokretna i ima ozbiljne zdravstvene probleme. Nisu u mogućnosti da joj obezbede ni lekove, niti pelene za odrasle. Sa njima je i otac, samohrani roditelj, koji ima zdravstvene probleme sa kičmom i želucem, zbog čega nije u mogućnosti da radi. Najveći problem je što je dovedeno u pitanje i školovanje ove dece, iako su dobri đaci. Ovim putem vas molimo da, kada dobijete ovo pismo, ako ste u mogućnosti, što pre posetite ovu porodicu, jer im preti isključenje struje. Zahvaljujući dobrim ljudima, urađene su dve dečije sobe, ali je potrebno završiti plafone i zidove gipsanim pločama. Sobe su oko 20 i nešto kvadrata. Spolja je kuća delimično urađena – postavljen je stiropor i lepak, ali su radovi stali nakon tragičnog događaja. Porodica je u veoma teškoj i neizvesnoj situaciji – bez hrane i osnovnih higijenskih sredstava, jer nemaju nikakva primanja. Potrebna su i obična drvena vrata za dečije sobe. Molimo vas da, u skladu sa vašim mogućnostima, pomognete i da alarmirate druge ljude kako bi se ovoj porodici pomoglo. Mi, kao komšije, nemoćni smo da učinimo više, a kada vidite u kakvom stanju žive, srce se stegne. Nadamo se da ćete nas razumeti i da ćete, kao i do sada, pomoći ovoj porodici. Porodica pokojne Mirjane Mitrović Bogosavac kod Šapca Ulica Pocerska 27 Telefon: 061/279-5584 S poštovanjem, komšije Slavko i Radenka Ne moram ništa da dodam… Pismo je reklo sve. Ako možeš – pomozi. Ako ne možeš – podeli. Nek ova deca osete da nisu sama.

HITNO! Ovo je apel koji se ne piše lako ali se mora napisati. Pavle Vlaškalin vodi bitku koju malo ko od nas može i da zamisli. Pavle je dete leptir. Njegova koža je krhka poput krila leptira i svako trenje, svaki dodir može da izazove bolnu ranu. Rane prekrivaju njegovo telo, prsti srastaju jedan sa drugim a svaki dan za njega i njegove roditelje je borba da mu olakšaju bol i da mu daju bar malo mira i što srećnijeg detinjstva. Ko jednom vidi kako izgleda Pavlovo previjanje, nikada to ne zaboravi. Krvave rane a roditelji paze na svaki pokret da mu ne otkinu i deo kože zajedno sa gazom. Često vraćaju gaze koje su „još mogle“ da posluže ne zato što žele već zato što nemaju druge. Ono što je Pavlu hitno potrebno i jesu posebne gaze – Mepilex (srebrna gaza, dimenzija 20x50 cm). To nisu obične gaze već one koje ne lepe rane i ne cepaju kožu i jedine su koje mu mogu doneti bar malo olakšanja. Ali te gaze su izuzetno skupe. U Srbiji koštaju oko 38.000 dinara (4 folije) U Mađarskoj oko 250 evra U Americi oko 100 dolara Jedna kutija se potroši u letnjem periodu za samo jedan dan a mesečno troškovi prelaze 800 evra. Roditelji su iscrpljeni ne od brige i neprospavanih noći jer to podnose već od osećaja nemoći pred cenom koja je previsoka. Pavlov otac mi je jednom rekao... Mile mi hleb ne moramo da imamo na stolu ali te gaze moramo! I to je Pavlova realnost! Sada vas molimo ako iko od vas ima mogućnost da obezbedi ili donira Mepilex gaze ili da na bilo koji način pomogne ovoj porodici javite nam se u inbox stranice. Svaka pomoć, svaki deljeni apel, svaka reč podrške sve znači. Znamo da vremena nisu laka ali Pavlu je svaki dan bolniji od onoga što mi možemo i da zamislimo a uz našu pomoć, možemo bar malo smanjiti taj bol. Slike koje su objavljene sam lično slikao i delimo ih uz saglasnost roditelja! Gaze koje su potrebne su isključivo u veličini 20x50! Hvala od srca svima koji ćete podeliti, pomoći i biti deo ovog apela. ❤️ Branislav Vlaškalin Brigadira Ristića 85 23272 Novi Bečej 0601580221 Namenski Br.računa Pavle Vlaškalin Raiffeisen banka 265-0000006655167-16

Ja ne prozivam nikoga svojim tekstovima, ali eto… volim da stavim na papir ili danas moderno na ekran svoje misli baš onako kako ih osećam i kako sam kroz život naučio da ih razumem. Ne da bih sudio, već da kažem ono što mnogi prećute. A ako se neko u tim rečima pronađe…možda to nije do mene, već do istine koju već nosi u sebi. Jer istina uvek pronađe put do onih koji pokušavaju da je zaobiđu. Ako vam se moje reči dopadaju... drago mi je. A ako ne… i to je u redu. Ja ću svakako pisati ono što osećam...

Neke ljude, koliko god upozoravao... stani, ne radi to, ne idi tim putem... oni jednostavno ne vide kuda idu. I tada shvatiš… nije svakome data reč da ga zaustavi. Jer neke stvari ne možeš objasniti. Može ih razumeti samo onaj ko je to već prošao. Nije to tako jednostavno kako nekome sa strane izgleda. Ponekad ih treba pustiti. Ne zato što ti je svejedno, već zato što neke lekcije čovek mora da doživi da bi naučio sam. I da… poneke od tih lekcija znaju biti veoma bolne. Ali čovek, nažalost, često kasno shvati. I koliko god bilo teško gledati, ne možeš svakoga spasiti od njega samog. Zato… ko razume... shvatiće. A ko ne razume... doživeće Pustiti ili spasavati...interesuje me kako vi gledate na ovo ?

Koliko ćeš mi još krstova natovariti na ova ramena, Bože. Ne pitam zato što bežim od tereta. Navikao sam ja da nosim i ćutim. Ali čovek je ipak samo čovek. Umore se i ruke i leđa. Pa nekad malo i sebično pomislim… možda bi bilo lakše kada bi još neko poneo makar mali deo. Ali kad vide koliko sam natovario mnogi se samo sklanjaju u stranu ne znajući da ono što ja ne ponesem ti ćeš natovariti na njih... Samo mi daj snage da pod svim tim krstovima ostanem čovek. Jer na kraju… nije važno koliko krstova nosimo, nego kakvi ljudi ostanemo dok ih nosimo...

Zahvalnica ocu Drvo -bukva Dimenzije 22 x 43

Ikona Svetog Kozme i Damjana na dar mom selu iz koga sam potekao, gde sam se rodio i odrastao. I kada me jednom ne bude, neka ostane za neke nove generacije koje dolaze kao podsetnik da čovek ne nosi sa sobom ni kuće, ni imanja, ni bogatstvo a ostaje samo ono po čemu te spominju i pamte... Neka ova ikona ostane kao mali blagoslov mom selu i svima koji u njemu žive i koji će tek doći.

Za nepuna četiri meseca uspeli smo da sakupimo 24.000 evra i taj novac je već uplaćen kao kapara da se Steva i Fića sa svojom mamom konačno usele u svoj dom. To je ogroman uspeh i dokaz da dobrota među ljudima još uvek živi. Svako je dao koliko je mogao neko više, neko manje ali svaki dinar je bio deo jedne velike zajedničke nade. Ipak, da bi ova priča dobila svoj pravi kraj, potrebno je sakupiti još toliko do juna meseca. Zato vas ponovo pozivam kao i do sada...ko koliko može i koliko mu srce kaže. Ne postoji mala pomoć. Nekada je i najmanji prilog ono što napravi najveći korak napred. Ako svako od nas uradi malo, Steva i Fića će uskoro imati ono što svako dete zaslužuje a to je siguran krov nad glavom i mesto koje će zvati svojim domom. Hajde da ovu priču završimo zajedno. Jer dom se ne gradi samo ciglama i krovom već i srcem dobrih ljudi. ❤️

Dragi prijatelji, molim vas da obratimo pažnju na Dušana Dinića iz Niša i njegovog oca Tomislava. Dušan je teško bolestan dečak koji živi samo sa svojim ocem. Majka ih je napustila, a otac je uz njega 24 sata dnevno, jer dete zahteva stalnu negu. Zbog toga ne može ni da radi. Njihov život je svakodnevna borba. Nažalost, lekari su pokušali sve što su mogli. Slati su mejlovi mnogim klinikama u inostranstvu, ali su odgovori uglavnom bili isti, ne mogu da pomognu. I pored toga, otac se i dalje bori za svoje dete i ne odustaje. Žive skromno i oslanjaju se na pomoć dobrih ljudi. Ako je neko u mogućnosti da pomogne ovoj porodici na bilo koji način, svaka podrška znači mnogo i finansijska pomoć, i deljenje ove objave, i dobra reč. Ponekad ne možemo promeniti sudbinu, ali možemo pokazati da čovek nije sam u svojoj borbi. Svako dobro svima koji imaju razumevanja i veliko srce.

Drage dame... Srećan vam praznik. Hvala vam što svet činite toplijim i lepšim 😊

Dragi prijatelji... Završeno je darivanje ikone Svete Petke na fb. Pročitali smo sve vaše komentare i verujte mi nije bilo nimalo lako izabrati. U svakom vašem komentaru bila je nečija borba, nečija dobrota, nečija životna priča. I zato želim da kažem...vaše reči nisu bile uzaludne. Svaka rečenica u kojoj ste pomenuli nekoga, nečiji trud, muku ili dobrotu zapravo je mala molitva za tu osobu. Jer kada čovek zastane i pomisli na nekoga, pa napiše lepu reč o njemu, on ga već nosi u svojim mislima i srcu. Pregledajući sve komentare izdvojile su se dve priče koje su dobile najviše podrške i glasova ljudi. Zato smo odlučili da ne bude samo jedna ikona. Ikona Svete Petke ide Borisu Bijeloviću, koji je označio sestru Sevastijanu iz manastira Svete Petke kod Paraćina. A Sonju Grkinju želimo takođe da obradujemo, pa ćemo za Suzana Popović koju je pomenula izraditi još jednu ikonu Svete Petke, istu ovakvu, samo u nešto manjim dimenzijama, kao mali znak pažnje i zahvalnosti. Sve njihove priče i razloge zbog kojih su pomenuti možete pročitati u samoj objavi. Još jednom želim da kažem svima koji su pisali... nijedna vaša reč nije bila uzaludna. Svaka lepa reč napisana o nekome, svako podsećanje na nečiju dobrotu ili borbu, već je jedno malo dobro delo. Jer kada nekoga pomenemo sa poštovanjem i ljubavlju, mi ga u tom trenutku nosimo u svojim mislima i u srcu. A to je, verujem, najlepša molitva. Hvala vam što ste pokazali koliko dobrih ljudi ima među nama.

@dunjadunja11 @GoranIl57599837 Oprostite greška... Blokirao sam onog sa 11 lažnih naloga na kojima ima po 10 pratilaca pa i vi bili u paketu

@GoranIl57599837 @StolarMile Hvala na baba Moj komentar Miletu nije prošao, ne znam gde je zapelo, proveravala da li sam blokirana.

Pre nekog vremena jedan čovek me je često ismevao i prozivao... Ma šta ti pametuješ… šta se praviš važan? Ćutao sam i nisam odgovarao jer zaista nemam potrebu da se pravdam bilo kome. Prošlo je neko vreme a život ume čudno da okrene krug. Taj isti čovek se razboleo... Mlad čovek... Ima porodicu, malu decu... Bio mu je potreban lek koji nije bilo lako nabaviti. Neki ljudi su me pozvali i pitali... Može li to nekako da se pronađe… treba mu. Nisam pitao ništa niti sam mnogo razmišljao znao sam samo da je čovek u nevolji. Nabavio sam lek, seo u auto i odneo mu ga lično. Ispred kuće je stajao njegov mali kamion kojim je zarađivao hleb za svoju porodicu. Sada je samo stajao…skoro pa bezvredan Kada me je video… zaplakao je. Podigao se u sedeći položaj, pružio mi ruku i rekao... Oprosti, Mile… Taj trenutak je čak i fotografijom zabeležen koju čuvam. A ja sam opet ćutao. Jer nekad je ćutanje jače od svake izgovorene reči. Dobrota ne pita ko nas je juče povredio. Život nas nekad stavi u priliku da uzvratimo istom merom ali tada se vidi kakav je ko čovek. Ne pomažeš zbog onoga što je on bio prema tebi. Pomažeš zbog onoga što si ti čovek. Život za čas okrene krug… Zato dobro zapamtite... nije najveći čovek onaj koji uzvrati uvredu, nego onaj koji uzvrati dobrotu.

@dunjadunja11 Bitno je da ga svi imamo i da ga koristimo kako umemo

@StolarMile Ćutao, ćutao pa progovorio na dupe.

@Tankajelinija19 @PrezhaVoranc I sujeta je od Boga. E sad kako je ko nosi sa sobom

@PrezhaVoranc @StolarMile Bas ste sujetni

@PrezhaVoranc Slažem se. To govore svi roditelji generacija dece koji su iz njih izrasli

@StolarMile inače, za stolice vaše treba antidekubitus podloga

@PrezhaVoranc Doće vreme kada ćete shvatiti. Džaba vam sada pričali i crtali

@StolarMile Da si ćutao ne bi ispisao ovaj hvalospev sebi