⛰️G O ᖇ Š T ᗩ K🏔️

Ovako izgleda hormon sreće.

Jednog dana si mlad, drugog već želiš kućicu ovako daleko od grada.

U svakom ovom koferu spava po jedan zaboravljeni grad, jedan stari miris kiše i bar jedna ljubav koju nismo znali da spakujemo. Putovanja prolaze, ali ostaju one tišine koje smo ostavili na dnu torbe, čekajući da ih neko ponovo otvori.

Po meni najtužnija pesma. "Stani,stani Ibar vodo" Sonud on 🎶

🌹🥂🌹

Nešto lepo za ovo jutro Uključi zvuk 🎶

U međuvremenu negde u Grčkoj... Sound on 🎶

Slika sa nulom kortizola.

Ponekad se pitam, da li su snovi postali preteški, ili sam ih samo ostavio negde putem? Možda ih više i ne prepoznajem. Možda nikada i nisam bio rođen za puteve. I dok drugi odlaze, ja ostajem. I sve što imam jesu neproživljeni dani i nebo pod kojim nikada nisam spavao.

Na kraju, ostanemo mi, sami na svom putu, među zvezdama koje smo želeli da osvojimo, a koje nam beže. Možda je jedina borba ona da naučimo da ne moramo ništa osvajati da bismo postojali.

Miris borovine i kore drveta. Najlepši miris.

Gledaš u ovo i shvatiš da su neke stvari nepovratne. Ostaje ti samo da prihvatiš tišinu i veruješ da će se jednom sve složiti.

Mediteranski doručak.

Mesto za bekstvo.

Ako je već hladno, najlepše je ovako.