vladimir

Što se tiče Makedonaca, a bogme i Crnogoraca, uopšte neću imati ni trun empatije kad ih snađe ono što im se iza brda valja ...

Македонци овде почивају Пре 1934. године, појам „Македонац” је на Хелму означавао искључиво географску припадност(човека који живи у регији Македонији), исто као што изрази „Шумадинац”, „Војвођанин” или „Сремац” означавају регионалну припадност унутар српског или ширег словенског простора. На Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у Дрездену (1928), донета је одлука о разбијању Краљевине Југославије. Затим, јануара 1934. године у Москви, Политички секретаријат Извршног комитета Коминтерне доноси званичну резолуцију којом се први пут у историји наређује признавање посебне „македонске нације” и „македонског језика”. Коминтерна је србску државотворну мисао видела као „великосрпски буржоаски хегемонизам”. Да би се спречило србско уједињење и продор руске царске елите у будућности, било је потребно измислити нове нације на србској етничкој територији. Оно што је Коминтерна нацртала у Москви 1934, Титови партизани су спровели у дело током Другог светског рата. На Првом заседању Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), одржаном 2. августа 1944. године у манастиру Свети Прохор Пчињски (који је србски манастир и задужбина србског краља Милутина!), званично је проглашена федерална држава Македонија у оквиру Југославије, са посебном македонском нацијом. Будући да македонски језик није постојао у књижевном облику, формирана је посебна комисија која је имала задатак да створи речник и граматику. За основу је узет народни говор, али је вештачки очишћен од свих српских речи и утицаја, при чему је уведен модификован правопис како би се визуелно и звучно језик удаљио од србске штокавице. Када су комунисти преузели власт 1945. године, почео је бруталан процес десрбизације простора који се до тада званично звао Вардарска Србија или Стара Србија. Свим Србима који су остали да живе у тадашњој НР Македонији издата је званична државна наредба о промени презимена. Српска презимена која су завршавала на -ић насилно су преправљана у -ски или -ов (нпр. Петровић је постао Петровски, Марковић – Марковски). Ко би одбио ову административну лоботомију, био би проглашен за државног непријатеља и депортован на Голи оток. Све србске средњовековне светиње, преко 400 цркава и манастира које су градили Немањићи, Бранковићи и Мрњавчевићи (од цркве Светог Спаса у Скопљу до Лесновског манастира), преименоване су. Избрисан је натпис задужбинара, а 1967. године, под директним покровитељством Савеза комуниста, формирана је канонски непризната „Македонска православна црква” како би се духовно запечатила крађа србске баштине. Највећи парадокс ове лажне нације јесте у томе што се она данас налази у потпуном идентитетском процепу: · Бугари их лингвистички побијају тврдећи да је њихов дијалекат део бугарског језика. · Грци су им забранили употребу античког имена и натерали их да промене име државе у „Северна Македонија” (Преспански споразум). · Албанци брзо демографски преузимају њихову територију. Резултат: Одрицањем од србског корена, од Немањића који су им саградили градове и цркве, и од војвода који су их 1912. године ослободили од петовековног турског ропства, они су постали шта?

Фала господине Заев што го заштити македонскиот идентитет.