Горан Весић

Добро вече, Ја сам Горан Весић, а ово је моје прво обраћање преко Твитера. ☺ Овде сам да одговорим на ваша питања, као и да водимо дискусију о важним темама. 🇷🇸🇷🇸🇷🇸

Нисам ухапшен, добровољно сам се одазвао позиву полицијских службеника са којима сам дошао у Нови Сад и ставио се на располагање истражним органима како би до краја биле истражене све околности које су довеле до несреће у Новом Саду. Увек ћу, као и до сада, бити на располагању надлежним органима и доказаћу да не сносим кривичну одговорност за ове трагичне догађаје. О даљем развоју догађаја са јавношћу и медијима комуницираће адвокатска канцеларија која ме заступа у овом предмету.

ХРИШЋАНСКИ БЕОГРАД ПОД НЕМАЧКОМ ВЛАШЋУ Становништво „немачког” Београда, од 1717. до 1739. године било је веома шаролико како по пореклу, тако и по друштвеном положају, занимању и начину живота. Београдом и хришћанском Краљевином Србијом која је била део Хабзбуршке монархије, управљали су официри који су освојили град. Веома брзо, принц Еуген Савојски, освајач Београда и председник Дворског ратног савета поставио је на чело хришћанске краљевине Србије принца Александра Виртембершког који се херојски показао у освајању града и био рањен. Принц Александар Виртембершки био је из владалачке куће, па самим тим предодређен за обављање високих дужности. О њему се зна мало што јасно говори да је одговорне државне функције обављао зато што му је то припадало, а не зато јер је био способан. Рођен је 4. јануара 1684. године од оца херцога Фридриха Карла и мајке Елеоноре која је рођена као принцеза од Браденбурга и Анспаха. Био је на универзитету у Тибингену али се ту није дуго задржао већ је ступио у војску и учествовао у ратовима са Француском и Турском као и у борби за шпански престо али и у сукобима у Баварској и Аустрији. Од 1705. године налази се поред принца Еугена Савојског са којим је учествовао у многим биткама као што је она чувена код Казања у којој је рањен, после чега је постао фелдмаршалајтант. Занимљиво је да је 1713. године из протестантске прешао у католичку веру јер је проценио да ће му то помоћи у даљој војној каријери. Већ 1716. године долази у наше крајеве и ступа у борбу против Турака. Командовао је хришћанском војском код Сегедина која је потукла Турке, а према сведочењима хроничара истакао се личним херојством. Приликом опсаде Темишвера рањен је у главу. Цар Карло VI доделио му је на управу Темишвар и темишварски Банат. Када је 1717. године аустријска војска кренула у битку за Србију Александар Виртембершки на челу својих јединица прешао је Дунав код Панчева и обезбедио мостобран на десној обали реке за даљи наступ своје војске. При опсади Београда управљао је левим крилом војске и био рањен. После освајања Београда принц Александар Виртембершки постаје 1718. године заповедник београдске тврђаве, да би већ наредне 1719. године постао председник администрације Србије. Тајни саветник постаје 7. августа 1720. године када је у присуству цара уведен у дужност. Када се вратио у Београд дочекала га је војна и цивилна власт као и становништво уз топовску паљбу од 120 пуњења. Постао је владар Србије и почео утврђивање како београдске тако и осталих тврђава у нашој земљи. Ратни херој принц Александар Виртембершки у миру се показао као блудник и пијаница који је време проводио у пијанчењу и разврату. Толико се задужио да је морао да прода своју палату за шест година унапред свом финансијеру Јеврејину Самсону Сису Вертхајмеру. Београд напушта већ 1733. године када је наследио на престолу у Витермбергу свог брата од стрица. Владао је само две године које су касније у историји описане као жалосне. Поред принца Александра Виртембершког у Београд су после протеривања Турака похрлили племићи разних родова и порекла, вишег и нижег. Градом су дефиловали грофови, маркизи, барони, витезови, највише из Немачке, Италије и Шпаније али и других земаља Европе. У нашем граду, дуже или краће, време су проводили високи коморски службеници као Грег Розенберг, први дворски коморски саветник барон Бросамер, дворски коморски саветник барон Фихтер, као и коморски инспектор фон Ребентиш. Међу становницима Београда посебно су се истицали варошки судија Штадлер, председник немачке општине Шенхолц, варошки синдик Шмидингер као и фиртелмајстери, односно кавртовне старешине. Грађанство је било обичног порекла, а поједина занимања држале су разне етничке групе. Занатлије су се разликовале по материјалима које су обрађивали, по начину обраде и по начину трговања. Забележено је да се 1723. године у немачком Београду налазило 12 месара, 8 пекара међу којима један француски пекар, 4 пивара, два хирурга, 11 ципелара, 3 чизмара, 12 шнајдера (кројача), 2 златара, 8 столара, 5 бравара, три стаклара, по 4 ковача и колара, 8 пинтера, по 3 стругара и тесача, 2 седлара, 3 перикенмахера, 2 шеширџије, 2 кожара, 3 баштована, 6 рибара, 2 лимара, 3 ћурџије, по један лицидер и чешљар, један који боји свилу, по један чистач оружја, чарапар, калајџија, пушкар и дугмар. Овом списку треба додати докторе медицине, апотекаре, власнике купатила, бербере али и по једног трговца сликама и црквеног органисту по имену Франц Вилхелм Гросман. Те године у Београду живела су и два џелата. У другом делу Београда који се тада звао „дољни Београд” живело је око пет хиљада православних становника, углавном Срба. Овај део града дуго, све до 1730. године, остао је оријентални када је почела изградња модерних, европских зграда. Српска варош делила се на Горњу и Доњу варош. Горња варош налазила се на варошком утврђењу на коси, положеној према Сави, од градских утврђења на исток око данашње Саборне цркве. Ту су живеле најугледније и најбогатије српске породице. Доња варош настала је 1726. године на падини према Сави и налазила се ван варошког утврђења. Један део Доње вароши звао се Прека махала, а други део Поред Саве, док се најсиромашнији део, где су становали сиротиња, лађари и свирачи звао Покрај баре. У том делу града осим Срба живели су Грци, Цинцари, Власи, Бугари и Јермени. Попис српских становника из тог времена показује да је међу њима било оних који су носили старозаветна имена Адам, Аврам, Исак, Мојсије, Јаков и Давид али да је било новозатних имена као што су Јован, Никола, Ђорђе, Димитрије. Било је и словенских имена као што су Железко, Једнан, Кован, Марвен, Обретко или Чудимир. Од имена српских средњевековних владара највише је било заступљено име Милутин док имена осталих владара из династије Немањић скоро да се не помињу. Ниједан Србин у Београду тог времена није се звао по оснивачу најпознатије српске династије Стефану Немањи као ни по царевима Душану и Урошу. Популарна мушка имена међу Србима била су Благоје, Богосав, Веселин, Грујица, Живан, Живота, Милинко и Радован, а женска Божана, Бора, Јана, Јевросима, Јелица, Јерина, Велика, Ружица, Савка, Филипа. Тако је изгледао хришћански Београд под немачком влашћу који је постојао од 1717. до 1739. године. Крајем треће деценије осамнаестог века наш град су поново освојили Турци и поново га претворили у оријенталну варош као два века раније када су га први пут заузеле Османлије. Ипак, ови догађаји наговестили су крај отоманске власти у нашем граду јер је било потребно скоро седам деценија да овај пут српска, устаничка војска сама ослободи нашу престоницу.

Почивај у миру, пријатељу.

Према Уставу из 1869. године Народну скупштину су чинили посланици који су били народни јер су бирани на изборима али и владини јер их је именовала влада. Закон је предвидео да суд који суди министру може да изрекне казну ”лишења звања и неспособности за државну службу”. Уколико је за дело које починио министар предвиђена у кривичном законодавству предвиђена казна од пет и више година министар се ”предаје редовном суду”. Народни посланици су тражили да суд има право да утврди, према члану 100. како су га они тумачили, политичку одговорност министра. Влада је одбијала такав захтев тврдњом да су министри ”политички одговорни само књазу”. Како је Влада тешко пристајала на уступке када је био у питању Закон о министарској одговорности па су посланици покушали да одговорност министара уведу кроз Закон о пословном реду у Народној скупштини на који министри нису обраћали толику пажњу. Наиме, у члану 103. било је предвиђено да скупштини могу да се обрате друга лица. Ту молбу разматра прво скупштински одбор који подноси извештај Скупштини која доноси решење да се по тој молби више не ради или да се ”молба или жалба преда Влади на даљу оцену или знања”, ”да се преда дотичном одбору како би је имао у виду код разматрања других предмета”, ”да се препоручи призрењу књажевом или владином” или да се поводом поднесене молбе и према њеном садржају учини скупштински предлог”. Посланици су тако када су биле у питању жалбе на рад министара желели да их посредно позивају на одговорност. Први покушај да се један министар позове на одговорност десио се у случају министра војног Јована Белимарковића. Он је био оптужен за финансијске злоупотребе ”учињене у званичној дужности”. Скупштина је изабрала Финансијски одбор од девет чланова који убрзо прекинуо са радом јер је истекао мандат свим посланицима изабраним 1871. године. Кнез Милан је због тога 2. јануара 1874. године заказао ванредну седницу скупштине чији је састав утврдио да може да настави случај против министра Белимарковића ако одбор поднесе извештај за време трајања заседања. Пре почетка поступка министар Белимарковић имао је право да прегледа документацију и то је радио све до 24. јануара. Када је дошао на саслушање министар је тврдио да је његова кривица, ако је има, застарела јер прва скупштина пошто је учинио то што му се ставља на терен одржана 1872. године а она није разматрала његову кривицу. Расправљало се да ли да се гласа да је министар Белимарковић оштетио земљу из користољубља и да буде предат суду или да се гласа само о томе да ли је држава оштећена? Влада је тражила да посланици гласају да ли је државу Белимарковић оштетио из користољубља а 56 посланика је гласало да није, 22 да јесте док је седам њих било уздржано. Када су посланици тражили да се гласа о грађанској одговорности министра Влада је то одбила уз образложење ”да пошто нема кривичне одговорности нема ни грађанске”. Тако се завршио прву поступак према Закону о министарској одговорности. Није их било много у наредним годинама. Али бар смо имали закон који је уредио материју о министарској одговорности који, како то обично бива код нас, нисмо примњивали.

Ауторски текст за Политику - ЗАКОН О МИНИСТАРСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ Србија је у другој половини деветнаестог века, премда још увек вазална према Турској, била једна од ретких европских земаља која је имала закон који је утврђивао одговорност министара пред Народном скупштином. Устав из 1869. године, у народу познат као Намеснички јер су га намесници који су заступали малолетног кназа потписали, усвојила је Велика народна скупштина, која је била четири пута већа од редовне, и одлучивала је, између осталог, о промени Устава. Потом је наредне, 1870. године, Законодавна скупштина донела ”органске законе” који су чинили Закон о општинској самоуправи, Закон о пословном реду у Народној скупштини, Закон о пословном реду у Државном савету, Закон о избору народних посланика, Закон о министарској одговорности и Закон о штампи. Снага ”органских закона” била је јача него обичних закона јер нису били само проста разрада уставних одредби као што нису задржавали увек смисао и дух Устава. Закон о општинској самоуправи Народна скупштина није ни разматрала а самим тим није могла ни да га мења, неки органски закони имају ”уставну материју” док Устав садржи одредбе које припадају законима док је су у појединим законима уставне одредбе биле ублажене. Тако је Србија, међу првим земљама у Европи, добила Закон о министарској одговорности којим су уређена ”ближа наређења о одговорности министарској”. Пет чланова Намесничког Устава односило се на одговорност министара. ”Министри су одговорни Кнезу и Народној скупштини за своја званична дела” (члан 100), ”могу бити оптужени за издајство према владаоцу или домовини, за повреду Устава и за примање мита и за оштету државе из користољубља” (члан 101), ”за скупштинску одлуку да има места оптужењу тражи се двотрећинска већина гласова” (члан 103) а ”за суђење оптуженим министрима одређује се посебан државни суд чији ће се састав регулисати посебним законом” (члан 104). На основу ових уставних одредби донет је Закон о министарској одговорности. Српски посланици желели су да искористе законе о министарској одговорности и штампи да прошире политичке слободе и успоставе контролу над радом Владе што су тражили још 1848. године захтевом да ”министри одговарају скупштини”. Намесничка влада није желела контролу посланика над министрима па је Намесништво у својој беседи приликом отварања Народне скупштине истакло да ”министри треба да одговрају за свој рад, али оптужбу министара не треба уредити тако да буде извор страховања за министре и да их ограничава у њиховом раду”. Посланици су контролу видели другачије па се на Законодавној скупштини 1870. године водила жестока расправа током усвајања Закона о министарској одговорности. Народни посланик Коста Грудић је рекао да се у закону не види потпуна министарска одговорност па је тражио да министри, поред четири случаја у којима могу да одговарају која је предвидео Устав, ”одговарају за све оно што у дужности незаконито учине”. Неки посланици су тражили да се уместо двотрећинске већине за одговорност министара предвиди проста већина коју чини половина плус један посланик. Закон о министарској одговорности сузио је министарску одговорност тако што је предвидео кратак рок за застару кривичног дела, благост казни коју може да изрекне државни суд и искључио грађанску одговорност министара. Осим што је предвиђен кратак рок застаре дела за министре било је предвиђено да ако Народна скупштина на првој седници по учињеном делу ”не реши да оптужи министра” то дело престаје. Народни посланици су се жалили да ако кнез или распусте или закључе скупштину тада се поступак оптужбе прекида и министар остаје некажњен. Закон о министарској одговорности одредио је састав суда који суди министрима и који чине од судија Касационог и Апелационог суда као и народних посланика. Била је то победа оног дела скупштине који бира народ јер је у нацрту закона било предвиђено да суд улазе владини а не народни посланици.

Весић @sicveO11: Верујем да ће тужилаштво пронаћи праве кривце за трагедију sns.org.rs/novosti/vesti/…

ЋУТА ОПЕТ ГОВОРИ НЕИСТИНЕ - НИСАМ ПОТПИСАО НИ ГРАЂЕВИНСКУ, НИ УПОТРЕБНУ ДОЗВОЛУ ЗА МХЕ “ЗВОНЦЕ”, ТО ЈЕ У НАДЛЕЖНОСТИ ОПШТИНЕ, А НЕ МИНИСТАРСТВА Није тачно да сам потписао употребну дозволу за малу хидроелектрану у Ракити. Према Закону о планирању и изградњи све акте о изградњи објеката издаје општина Бабушница, а не Министарство. Ово је још једна неистина коју је изнео посланик Александар Јовановић Ћута, исти онај који је некада хтео да гради мини хидроцентралу, а данас се представља као заштитник животне средине. Више на: mgsi.gov.rs/cir/aktuelnost…

Поднео сам оставку на функцију министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у Влади Републике Србије. Оставку сам поднео као одговоран човек који жели да личним примером покаже да у данашњој Србији постоји морална одговорност због страшне трагедије која се догодила у ресору на чијем сам челу. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене као и тима Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре који је радио са мном. Радио сам са великим поштовањем и одговорношћу према грађанкама и грађанима као и у најбољој вери искључиво у интересу Србије.

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (@sns_srbija) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (@avucic) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Весић @sicveO11: Оставку подносим у знак моралне одговорности sns.org.rs/novosti/vesti/…

Данас, у 18.00 часова, у Прес сали Владе Републике Србије, обратићу се медијима на ванредној конференцији за новинаре поводом трагичних догађаја у Новом Саду.

Данас сам у својству грађанина дао изјаву у Полицијској управи Новог Сада у вези са несрећом која се јуче догодила на Железничкој станици у том граду. Одмах по позиву који сам данас добио од Вишег јавног тужилаштва Нови Сад отишао сам у Полицијску управу Нови Сад и дао изјаву у присуству надлежног тужиоца. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре сарађује са тужилаштвом у потпуности како би се разјаснили узроци ове страшне трагедије, а до чега ми је стало и као министру поменутог ресора и као грађанину Србије кога је дубоко потресла ова вест.

Весић @sicveO11: Наредних дана тражиће се одговорни за трагедију у Новом Саду sns.org.rs/novosti/vesti/…

ПРИОРИТЕТ СПАШАВАЊЕ ЖИВОТА, У НАРЕДНИМ ДАНИМА УТВРДИЋЕМО ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕСРЕЋУ У име Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре изражавам најдубље саучешће породицама страдалих у трагедији која се догодила данас на железничкој станици у Новом Саду. У овом тренутку приоритет је да спасилачке екипе и припадници МУП спасу живе који се налазе под рушевинама. Као министар надлежан за инфраструктуру захтеваћу да у наредним данима буду испитане све околности које су довеле до ове несреће и захтеваћу да буде утврђена одговорност за угрожавање безбедности људи и путника у станичној згради у Новом Саду као и зашто ова надстрешница није реконструисана када и већи део зграде када је рађен пројекат 2019. године. У овом тешком тренутку за Нови Сад и Србију у нашим мислима и срцима смо уз породице страдалих и повређених.

Због урушавања дела железничке станице у Новом Саду прекидам радну посету Црној Гори и упућујем се на лице места. Надлежне институције информисаће јавност о свим детаљима везаним за ову несрећу.

Веома сам поносан што је Европска комисија оценила да је Србија високо усклађена са Европском унијом у области саобраћаја, односно да је постигнут добар ниво припремљености. Резултат који смо постигли у области саобраћаја посебно је значајан ако се зна да је око четвртина свих правних прописа које усаглашавамо са ЕУ везана за сектор саобраћаја.

Весић @sicveO11: Наш стратешки циљ је чланство у Европској унији sns.org.rs/novosti/vesti/…

СРЕЋАН ПРАЗНИК СВЕТОГ ЛУКЕ Српској православној цркви и верницима желим срећан празник Светог Луке. Свети Лука био је један од четири јеванђелиста и сведочио је Христовим чудесима. Сматра се оснивачем хришћанског иконописа, а у народу се поштује као заштитник медицине, болница, лекара, фармацеута и болесника. У нашем народу постоји веровање да човек на данашњи дан не сме да буде прек или нервозан, јер је Свети Лука био благ, миран и увек је помагао људима. Такође, према народним веровању данас ћемо сазнати каква нас зима очекује. Свети Лука је и крсна слава моје породице. Окупљени око иконе и славске свеће прославићемо нашег заштитника и помолити се за здравље и спасење наше породице и свих људи. Срећна слава!