Marija Vukosavljević

Da sumiramo ova zadnja dva dana: balansiranje EU-Rusija je iscrpljeno, taman kada je višegodišnja Vučićeva kampanja urodila plodom i konačno utvrdila pozicije evropejaca i rusofila u Srbiji. Sada je barem počeo iskreno da govori o tome da ga članstvo Srbije u EU nikad nije ni zanimalo. Za to se u Briselu neće mnogo potresati, jer je to uvek izbor zemalja kandidata. Postigao je maksimalni balans koji trenutno namiruje sve aktere. Srbija će ostati jedina zemlja u sferi interesa EU koja nije uvela sankcije Rusiji, Ukrajini će se isporučivati oružje, nastaviće se vojna saradnja sa Izraelom, a NIS neće biti nacionalizovan, ali neće ni ostati u ruskim rukama. Upravo je ovo pokazatelj da nije došlo "zapadnog zaokreta", kako mnogi misle. Takvim raspletom mogu za sada da budu zadovoljni i Evropa i Rusija, ali zato NIS postaje moneta koju ubacuje u novu partiju pokera koja se igra sa novim igračima, a koja će biti hazarderskija nego ijedna druga do sada. Između Kine i Amerike nema balansa u uslovima hibridnog ratovanja, i cela ova diplomatska ofanziva je u tom cilju: da postigne što bolju cenu, i kod jednih i drugih, dok ne bude prinuđen da preseče. Dokument koji je State Department juče objavio ne prepoznaje evropske integracije regiona kao strateški američki interes. Samo golu bezbednosnu silu koja treba da zaštiti interese Amerike u vremenima koja dolaze, a koja sigurno neće tolerisati da Srbija tokom implementacije strateškog dijaloga primenjuje bilo šta od juče potpisanih sporazuma u Pekingu. Taj nivo igrice je nešto sasvim drugo, od svega što smo do sada videli. U toj igrici jedini mogući scenario je kolonijalna uprava, iz Pekinga ili Vašingtona, svejedno je, razlikovao bi se samo nivo autonomije kolonijalnog upravnika. Ali tu nema Marte Kos ni Ursule da se svakodnevno zatrpavaju gnevom uvređenih Srba, a ni Marije Zaharove da joj se Vučić cinkari za oružje Ukrajini i vežbe sa NATO paktom. Jedino sa čim nije računao jeste da je conditio sine qua non takvih partnerstava rok političkog trajanja i percepcija nepobedivosti. Hoću da kažem, zapravo, da su najnovije tendencije spoljne politike, još jedan doprinos ujedinjavanju fronta protiv vlasti.

Da sumiramo ova zadnja dva dana: balansiranje EU-Rusija je iscrpljeno, taman kada je višegodišnja Vučićeva kampanja urodila plodom i konačno utvrdila pozicije evropejaca i rusofila u Srbiji. Sada je barem počeo iskreno da govori o tome da ga članstvo Srbije u EU nikad nije ni zanimalo. Za to se u Briselu neće mnogo potresati, jer je to uvek izbor zemalja kandidata. Postigao je maksimalni balans koji trenutno namiruje sve aktere. Srbija će ostati jedina zemlja u sferi interesa EU koja nije uvela sankcije Rusiji, Ukrajini će se isporučivati oružje, nastaviće se vojna saradnja sa Izraelom, a NIS neće biti nacionalizovan, ali neće ni ostati u ruskim rukama. Upravo je ovo pokazatelj da nije došlo "zapadnog zaokreta", kako mnogi misle. Takvim raspletom mogu za sada da budu zadovoljni i Evropa i Rusija, ali zato NIS postaje moneta koju ubacuje u novu partiju pokera koja se igra sa novim igračima, a koja će biti hazarderskija nego ijedna druga do sada. Između Kine i Amerike nema balansa u uslovima hibridnog ratovanja, i cela ova diplomatska ofanziva je u tom cilju: da postigne što bolju cenu, i kod jednih i drugih, dok ne bude prinuđen da preseče. Dokument koji je State Department juče objavio ne prepoznaje evropske integracije regiona kao strateški američki interes. Samo golu bezbednosnu silu koja treba da zaštiti interese Amerike u vremenima koja dolaze, a koja sigurno neće tolerisati da Srbija tokom implementacije strateškog dijaloga primenjuje bilo šta od juče potpisanih sporazuma u Pekingu. Taj nivo igrice je nešto sasvim drugo, od svega što smo do sada videli. U toj igrici jedini mogući scenario je kolonijalna uprava, iz Pekinga ili Vašingtona, svejedno je, razlikovao bi se samo nivo autonomije kolonijalnog upravnika. Ali tu nema Marte Kos ni Ursule da se svakodnevno zatrpavaju gnevom uvređenih Srba, a ni Marije Zaharove da joj se Vučić cinkari za oružje Ukrajini i vežbe sa NATO paktom. Jedino sa čim nije računao jeste da je conditio sine qua non takvih partnerstava rok političkog trajanja i percepcija nepobedivosti. Hoću da kažem, zapravo, da su najnovije tendencije spoljne politike, još jedan doprinos ujedinjavanju fronta protiv vlasti.

Ovi što tvrde da će sledeća vlast biti lakše smenjiva me podsete na jednu moju Veru. Kad će plata Vera, u sredu, otkud znaš, ne znam al meni baš treba!

Studentski pokret je Kreni - promeni. To je ta idejno-politička opcija. Poklapanje 100%. U prvom planu otpor Rio Tintu (što je OK, kad bi bilo sličnog otpora Kinezima u Boru i Majdanpeku). Ukorenjenost u sepsoradikalsku kulturu sećanja u vezi s bombardovanjem, Kosovom. Skepsa prema EU, bolećivost prema Rusiji i Kini. Žestoka, iracionalna i nepokolebljiva omraza prema demokratskoj opoziciji, s kontinuitetom koji seže u 1990. DS bezuslovno podržava SP (treba reći, ljudi nisu o tome dovoljno obavešteni), ali SP je ledeno hladan prema DS. Svojim neumornim agitovanjem protiv dojučerašnjih prijatelja i saboraca iz opozicije DS ne krči put sebi, kako veruje, nego Savu Manojloviću.