Zaštitimo Jadar i Rađevinu

Сви ботови ће бити блокирани, немојте се џабе залетати. Своје породице за ручицу па баците Рио Тинту и Вучићу под ноге. Обавезно им оставите и кључеве од куће и тапије на све што имате. Наше не узимајте у разматрање и не заборавите да ми ваше не дирамо. Ви нама на праг долазите.

Бопал као путоказ - профит изнад живота, тада, сада и овде Америчка хемијска фабрика у Индији испустила је токсични гас у поноћ. Двадесет пет хиљада људи је умрло. Извршни директор се повукао у Хемптонс. Сигурно сте већ посмислили на Бопал и Индију? И у праву сте. Катастрофа се десила у хемијској фабрици Јунион Карбајд (Union Carbide) у Бопалу, у Индији, 3. децембра 1984. године, када је 27 тона гаса метил-изоцијаната исцурило из фабрике пестицида у власништву америчке компаније Union Carbide Corporation. Гас је пекао очи, разарао плућа и ослепео преживеле. Становници су боси трчали кроз мрак без икаквог система упозорења. Пет стотина хиљада људи било је изложено гасу. Извршни директор компаније Јунион Карбајд, Ворен Андерсон, ухапшен је у Бопалу, пуштен након шест сати и пребачен кући владиним авионом. Индијски захтев за екстрадицију остао је без одговора 30 година. Андерсон је умро 2014. године уживајући у пензији у Хемптонсу. Компанија Дау Кемикал (Dow Chemical) купила је Јунион Карбајд 2001. године и прогласила ствар правно затвореном. Лоше одржавање и занемаривање сигурносних протокола у фабрици, а све како би се уштедео новац, били су главни узрок "несреће". Жртве никада нису добиле одговарајућу одштету, нити је руководство компаније сносило пуну кривичну одговорност. У корпоративном свету се од Бопала до данас променило неколико ствари, углавном у козметичком смислу - метафорички и буквално. Уведени су нови протоколи и прописи - на папиру и у електронском облику, као нпр. концепт ESG (Environmental, Social, and Governance), тј. заштита животне средине, социјална одговорност и корпоративно управљање. Уживо их готово нико није видео и сви ти спискови лепих жеља којима корпорације воле да се заките на крају послуже за еколошку манипулацију, односно green washing - компаније тврде да јесте и да ће све бити у најбољем реду зато што тако пише у њиховим фасциклама и то је све. Али све оно што се десило у Бопалу, од игнорисања сигурносних протокола ради уштеде, па до тога да одговорни никада нису изведени пред лице правде, до данас је остао модел по којем велике корпорације функционишу. По закону, оном корпоративном, основни циљ сваке корпорације јесте да остварује ПРОФИТ својим акционарима. Корпоративно право (мада би стварности много више одговарало да га назовемо сила), конципирано је тако да штити како компанију, тако и појединце унутар ње. Када компанија направи штету, она плаћа казну из свог буџета (који је често осигуран), док људи који су доносили одлуке ретко завршавају у затвору, готово никад. Они се третирају као "заступници" који су радили у име фирме, а не као појединци са кривичном одговорношћу, што у стварности јесу. За многе велике компаније и милијарде долара казне су само "трошкови пословања". Након изливања нафте у Мексичком заливу (BP, Deepwater Horizon), компанија је платила огромне суме, али је наставила да послује и остварује рекордне профите. Систем је постављен тако да је казна довољно велика да умири јавност (такође ретко), али недовољно велика да заиста угрози опстанак корпорације или промени њен начин рада. Ако је потенцијални профит од кршења прописа већи од казне коју ће можда платити након десет година суђења, они ће свесно ићи у ризик. То је чиста математика, а не случајност. Затим, корпорације имају неограничене ресурсе за адвокате који могу да развлаче процесе деценијама (као што је био случај у Бопалу). Жртве, с друге стране, немају ни времена ни здравља да чекају 30 година. На крају се све заврши "вансудским поравнањем" где компанија исплати одређену суму, али званично не признаје кривицу што је кључна реченица у скоро сваком великом спору. Појединац или локална заједница немају ресурсе да се боре против правних тимова који вреде милијарде. О томе је сулудо и размишљати. Када америчка или европска компанија направи катастрофу у "земљама у развоју" (ту смо и ми, сетите се да су све ове компаније овде "инвеститори" у наш развој :) ), оне користе рупе у закону. Одговорност се пребацује на локалну филијалу, а не на матичну компанију у Лондону или Њујорку. Савршен простор да се одговорност загуби. Корпоративна одговорност је скуп илузија сачињен од студија, стандарда, сертификата, извештаја о одрживости и сличних празних прича које служе као правни штит за корпорацију, а не као гаранција сигурности за народ и природу јер ето, они су имали студије, десио се људски фактор или још боље - "акцидент". Осмишљени су тако да пребаце кривицу на "непредвиђене околности" или "индивидуалну грешку радника", чувајући систем нетакнутим. Почела сам текст са Бопалом, али корпоративни образац "профит сада-последице никада", остао је непромењен и томе сведочи превише примера. Ево неколико: изливање токсичног муља у Мађарској 2010, пуцање бране на јаловишту на Столицама 2014. - Фармаком, пуцање бране Фундао и изливање јаловине у Бразилу 2015, опет пуцање бране Брумадињо у Бразилу 2019. и опет изливање јаловине, изливање нафте деценијама у делти Нигери - Shеll и тако даље. Сви ови случајеви имају нешто заједничко: 1. Сав новац иде акционарима, а сав ризик (смрт, болест, уништење природе) сносе грађани. 2. Држава је саучесник. Државни органи се постављају као услужни сервис према корпорацијама. Има више комбинација ко-коме-колико, најчешће директна корупција, а ту је и колонијални положај. 3. Нико не сноси одговорност. Чак и када убију стотине људи, корпорације настављају да постоје под истим или новим именом. Бопал није био изолован инцидент, већ је постао стандардни оперативни поступак у случају када ствари крену по злу. Исти поступак би важио за Рио Тинто и све друге компаније. Нису ли челници Рио Тинта из Папуа Нове Гвинеје збрисали тако што су само сели у авионе и отишли остављајући за собом уништену природу и грађански рат. Профит су понели. Правно посматрано, једини стварни помак, мада недовољан, јесте увођење концепта Екоцида (уништавање природе као злочин против човечности) у међународно право. Неке земље почињу да усвајају законе који омогућавају да се директорима суди лично за еколошке катастрофе. Зашто би и овај помака, премда значајан, био недовољан? Зато што ниједан закон не може да оживи мртву реку, отровану земљу или људе који су већ сахрањени. Стога, наша једина шанса да сачувамо ово живота што још има у Србији јесте превенција: нема рудника - нема катастрофе.

Животиња у органском узгоју не сме да се храни ГМО храном - забрањено је законом и у Србији и у ЕУ. Али ти и твоје дете смете. Ако ти се логика не слаже, то је вероватно зато што се не слаже. Иако ми у Србији не можемо (законски, тј. званично) да ГМО пшеницу купимо директно у супермаркету, ГМО ипак посредно улази у ланац исхране. У Србији је дозвољен увоз меса, млека и јаја од животиња које су у иностранству храњене ГМО сточном храном (нпр. ГМО сојом у Аргентини или Бразилу). Али конвенционалне (неорганске) животиње у Србији, ипак, могу да се хране увозном ГМО сојом, јер је промет ГМО сточне хране већ годинама предмет законских измена, притисака и „изузетака“. Па тако, примера ради, закон дозвољава техничку контаминацију. Ако увозна серија конвенционалне (не-ГМО) сточне хране садржи до 0,9% трагова ГМО, она се легално пушта у промет у Србији. Иако је то замишљено као заштита од случајног мешања (и остале бајке), то омогућава да конвенционално гајене животиње редовно уносе минималне количине хране која може садржати трагове ГМО компоненти. Ко је то тражио од нас, а наше слугерањске власти прихватале? СТО - Светска трговинска организација. Србија већ годинама покушава да постане чланица СТО и да отвори поглавља за приступ ЕУ. Главни услов СТО је укидање апсолутне забране промета ГМО. Светска трговинска организација (СТО) игра улогу врховног судије глобалног капитализма, нешто као кум глобалног тржишта. Њихов основни принцип је "слободна трговина", што у преводу значи да ниједна држава не сме да уведе апсолутну забрану увоза неког производа осим ако научно не докаже непосредну опасност, а тај терет доказивања је намерно постављен превисоко. Слободна трговина је слободна само онолико и како ти кум СТО дозволи - баш како "слобода" треба да звучи хаха За улазак у СТО, Србија већ дуже од деценије кубури управо са захтевом да измени свој Закон о ГМО из 2009. године, који је један од најстриктнијих у Европи јер забрањује и увоз и узгајање и промет, премда пун рупа кроз које ГМО соја сипа ли сипа. Прилагођавање страним корпоративним интересима под плаштом евроинтеграција и приступања СТО директно угрожава суверенитет хране и здравља нације. Око овог питања постоји готово потпуни консензус политичке сцене и већег дела НВО сектора. И ми хоћемо да будемо свет, молим лепо. Видим да се тај слоган баш лепо примио, коначно га је и Вучић налепио на Београд. Још да метне налепницу и нови светски поредак може да се престроји.

Од Вестминстера до Рађевине и Јадра / From Westminster to Rađevina and Jadar Како програми „подршке парламентаризму“ служе као платформа за мапирање политичког терена и регрутацију лобистичких кадрова за мултинационалне компаније Од 2019. када је почела борба мештана Рађевине и Јадра у Србији против отварања рудника литијума компаније Рио Тинто, десило се много тога – од различитих политичких приступа режима Александра Вучића у жељи да народу Србије омили oвај штетни пројекат до промена у самој компанији, како у приступу проблему од којих су се свих завршили неуспешно, до смене руководећих људи унутар компаније. Од те 2019. године до данас је у српском огранку компаније промењено најмање четворо челних људи на различитим руководоћим функцијама. Иако је свака од њих интересантна на свој начин, две особе се издвајају. Једна од њих је свакако Чед Блуит , актуелни генерални директор пројекта „Јадар“, пореклом из Аустралије. Оно што је интересантно јесте да је јавност Србије тек недавно сазнала да је овај аустралијски држављанин, по струци екомониста, срећни добитник српског држављанства. Овај податак у јавност је доспео готово случајно, након увида чланова Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“ у списе предмета који је по њиховој кривичној пријави против српског огранка компаније – Рио Сава експлорејшн и повезаних лица, водило Основно јавно тужилаштво у Лозници. Упркос томе што се подаци о додели српског држављанства странцима редовно објављују у Службеном гласнику Републике Србије или би тако бар требало, овај податак до увида у списе по кривичној пријави јавности није био познат те остаје нејасно зашто и како је Чед Блуит тако брзо добио држављанство Републике Србије и зашто се десило готово у тајности. Поред господина Блуита, на функцији директора спољних послова Рио Тинта у Србији се у последње две године налази се још једна интересантна особа чији је каријерни пут више него занимљив – Емил Атанасовски . Пореклом из Северне Македоније, Атанасовски је радио у Министарству здравља САД, у Северној Македонији је био председник Фонда за америчке студије, искуство у раду са политичким партијама, парламентима и изборним програмима стицао је у Ираку и Пакистану, а онда је дошла на ред Србија у којој ће Емил Атанасовски најпре бити директор огранка за Западни Балкан Вестминстерске фондације за демократију . Демократија као параван: како су српске институције постале сервис страног интереса Вестминстерска фондација за демократију (у даљем тексту ВФД) основана је 1992. као одговор на талас демократизације у источној Европи и бившем Совјетском Савезу, доследно спољној лешинарској политици Велике Британије. Њена примарна сврха, према њиховим речима, је јачање плуралистичких демократских институција у иностранству, пре свега кроз подршку политичким партијама, парламентима и цивилном друштву. Фондација функционише као независно јавно тело које спонзорише британско Министарство спољних послова, послова Комонвелта и развоја (FCDO) и које уједно обезбеђује већину средстава и врши редовне ревизије рада Фондације. Међутим, као јавно тело, Фондација је формално одговорна парламенту Велике Британије где њихови извештаји морају бити представљени сваке године док су финансије под контролом Националне канцеларије за ревизију (National Audit Office). Управни одбор чине посланици из владајућих партија, независни стручњаци и тренутни покровитељ/патрон Фондације. Иако у земљама у којима је активна оставља утисак невладине организације, ВФД је продужена рука британске меке моћи финансирана од пореза британских грађана која је данас активна у више од 30 земаља које имају нешто заједничко – природне ресурсе – и где ВФД има свету дужност просветљења домородавца „еколшком демократијом“. Један од приоритета ВФД је свакако Западни Балкан, термин који није настао као географска већ као вештачка политичка кованица за потребе западних сила које сматрају да имају право на патерналистички однос према региону. Западни Балкан је, дакле, политичка конструкција која веома добро одражава колонијални менталитет Брисела који искључује уважавање аутентичног идентитета народа који на овом простору живе. Зато не треба да чуди што је ВФД свој огранак који је „надлежан“ и за Србију, управо назвала тако где, како кажу, шире демократију и срепачавају невоље од корупције до насиља над женама. Вестминстерска школа послушности: губљење суверенитета на студијским путовањима ВФД је у Србији званично основана 2015. године и веома је активна у српском политичку животу, не само као пуки статиста него као неко ко утиче на доношење законодавних оквира и политички живот у земљи. Од оснивања у Србији сарађују са Народном скупштином Србије где редовно одржавају семинаре и обуке за народне посланике. Последњи меморандум о разумевању потписан је у априлу 2024. године. Програм који траје до 2028. године и усмерен је на „јачање ресурса и капацитета Скупштине за ефикаснији рад“ потписала је, у присуству британског амбасадора, председница Народне скупштине, Ана Брнабић . Наравно, као и Ана Брнабић, са ВФД су сарађивали сви председници Народне скупштине међу којима је и Владимир Орлић. На основу овог споразума, у новембру 2024. године покренут је пројекат „Парламенторство“ за младе од 15 до 25 година, који ВФД спроводи у сарадњи са УНИЦЕФ-ом. У пројекту учествује 10 чланова и заменика чланова Одбора за права детета Народне скупштине међу којима има, како припаднике владајуће Српске напредне странке, тако и чланова тзв. опозиционих партија. Ово је још један и низу пројекта којим је, уз благослов државе и свих политичких чинилаца, агентима страног интереса обезбеђен приступ и утицај на српску омладину. То наравно није све. ВФД је била кључна за формирање Канцеларије за буџет при Народној скупштини. Меморандум за увођење ове канцеларија са ВФД потписао је још 2015. године Верољуб Арсић из СНС . Скоро сваки сазив Народне скупштине од оснивања ВФД у Србији је прошао њихову обуку. Рад са политичким партијама одвија се на неколико нивоа, од директне сарадње на развоју тзв. унутрашње демократије, преко студијских путовања до сарадње политичких партија из Србије са партијама у Великој Британији, па тако у последњем Извештају ВФД читамо да је Вишепартијска канцеларија (MPO) састављена од припадника Либералних демократа (Liberal Democrats), Националне партије Велса (Plaid Cymru), Зелене партије Енглеске и Велса (Green Party of England and Wales) и Социјалдемократске и лабуристичке партије (SDLP), подржала рад Зелено-левог фронта у Србији (ЗЛФ): „У сарадњи са Зеленом партијом Енглеске и Велса, МПО је подржао српски покрет Не давимо Београд (Зелено-леви фронт). Овај програм унапређује капацитете чланова Зелено-левог фронта у Србији за креирање јавних политика, фокусирајући се на њихов развој и имплементацију. Израђено је пет докумената о јавним политикама (policy papers) уз пет семинарских састанака посвећених темама као што су зелена енергија и критичне и стратешке минералне сировине, од којих су два већ усвојена у форми резолуција на партијској конференцији. Поред тога, у оквиру програма је израђен приручник о локализацији партијског програма који ће бити подељен члановима Зелено-левог фронта у Србији. МПО је покренуо програм у сарадњи са партнерима у Србији, фокусиран на спречавање онлајн сексуалног насиља над женама и девојчицама. Овај програм је подржао викенд радионицу у Београду у новембру 2024. године, уз учешће стручних панелистикиња, организовану феминистичку туру кроз Београд и сесије питања и одговора са експерткињама из британске Мреже за онлајн безбедност (UK Online Safety Network), др Мејв Волш и Сеј Акивојо. У марту 2025. године, програм је омогућио серију од пет онлајн састанака са британским стручњацима који су поделили своја искуства везана за британски Закон о онлајн безбедности из 2023. године. Кључне теме ових радионица биле су стратегије за кампање, умрежавање и ширење подршке, а учеснице су имале прилику да поделе изазове са којима се суочавају.“ У фебруару 2024. године, чланице ЗЛФ, Наталија Симовић и народна посланица и професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Биљана Ђорђевић, боравиле су у Лондону у организацији Вестминстерске фондације за демократију. И тако, док се партије попут Зелено-левог фронта изјашњавају као опозиционе, оне у потпуности спроводе агенде страног интереса на идентичан начин на који то ради владајућа партија Александра Вучића. Управо оваква деловања под покровитељством страних амбасада и „фондације“ су нешто око чега не постоји спор између свих политичких чинилаца на јавној сцени окупиране Србије. Како би све еветнуално проблематичне стране биле подједнако заступљене или боље рећи, подједнако контролисане, ВФД није запоставио ни тзв. цивилни сектор са којим функционише по принципу партнерства. ИРИ – Институт за развој и иновације, невладина организација на свом сајту каже да са ВФД која им је уједно и донатор, сарађују од свог оснивања 2018. године . У богатом избору партнера ИРИ-ја , налазе се pored ВФД, ЕУ, Амбасада САД, бројне стране фондације али и државне институције Републике Србије попут Министарства туризма и омладине и иако звучи неверовано, Град Лозница на чијој територији је управо планиран рудник литијума и бора компаније Рио Тинто . Ко би рекао да град који већ деценијама не може да приушти канализациону мрежу за грађане који су прикључак на ту непостојећу мрежу већ платили, може да приушти финансирање НВО сарадника Вестминстерске фондација за демократију и штићеника америчке амбасаде. ЦРТА је заједно са ВФД део мреже ACTION SEE , али им се путеви укрштају и на другим иницијативама попут Отвореног парламента, a ту је у незаобилазни ЦеСИД (Centre for Free Elections and Democracy) чији рад ВФД подржава. На труд ВФД да Србе коначно демократски просветли нису остали имуни ни чланови КОМС-а (Кровна организација младих Србије) који су нарочито хвалили истраживања која је ВФД спроводио над младим Србима. Са НВО Популарна демократија, ВФД је спровела радионице у чак осам градова у Србији (Ваљево, Београд, Нови Сад, Суботица, Сомбор, Чачак, Сјеница, Ниш) 2022. године у оквиру пројекта „Да ли се чујемо?“. Едукатори у оквиру пројекта били су студенти Факултета политичких наука Универзитета у Београду. НВО Популарна демократија основана је 2022. године а њен заступник је Никола Јовић, истраживач и доцент на Фкултету политичких наука Универзитета у Београду који се „осим предавачког рада, интензивно се бави и истраживачким радом и политичким консалтингом. Спровео је више од 150 истраживачких пројеката за компаније, невладине организације, међународне институције, академске институције, амбасаде и политичке странке.“ Међутим, народна посланица Зелено-левог фронта и Никола Јовић нису једини запослени на Факултету политичких наука који сарађују са ВФД. Са овом јавном канцеларијом Владе Велике Британије сарађује цео Факултет и то званично, преко Министарства просвете, науке и технолошког развоја земље коју је све теже озбиљно назвати Република Србија. У саопштењу из октобра 2021. године на сајту поменутог Министарства стоји обавештење о Меморандуму о разумевању који су потписали тадашњи министар просвете и први потпредседник Владе Србије, Бранко Ружић, декан Факултета политичких наука, Дарко Надић и Емил Атанасовски испред ВФД. Том приликом, наглашено је да је овим пројектом у последње три године (2018-2021.) било обухваћено око 4000 ученика широм Србије! Уосталом, шта очекивати од Министарства које је било у стању да спроводи пројекат у сарадњи са НАТО-ом који је бомбардовао исту ону децу коју би ово Министарство требало да штити... Нешто раније исте године, у јуну 2021. Александар Вучић је свечано отворио канцеларију Фондације „За српски народ и државу“ у Крушевцу која је основана одлуком Српске напредне странке 2019. године . Том приликом Вучић је нагласио да је више од 700 младих из целе Србије прошло тзв. Академију младих лидера СНС под вођством тренера који „имају вишегодишње искуство у политичком образовању младих, које су стицали кроз тренинге које су реализовали за: Мисију ОЕБС, Национални институт за демократију (NDI), UNDP, Swiss PRO, Међународни републикански институт (IRI), Конрад Аденауер фондацију, Ханс Зајдел фондацију, Фридрих Еберт фондацију и бројне друге домаће невладине организације.“ Међу поменутим тренерима био је нико други до директор ВФД за Западни Балкан, Емил Атанасовски. Тако је господин Атанасовски са позиције директора јавне канцеларије британске Владе где је имао директне контакте са свим политичким чиониоцима у земљи, чије обуке су прошли како чланови владаћује тако и наводно опозиционих партија, народни посланици, универзитетски професори, студенти, средњошколци и невладине организације, прешао на место директора компаније Рио Тинто која у Србији већ годинама неуспешно покушава да реализује пројекат „Јадар“. За то време, у Управном одбору ВФД у Лондону седи Милица Делевић , некадашња директорка Канцеларије за европске интеграције у Влади Србије као кадар Демократске странке истовремено када је њен тадашњи муж, Драган Ђилас, био градоначелник Боеграда. Делевић 2013. прелази у Европску банку за обнову и развој (ERBD) где ће у јуну овде године бити постављена за генералну секретарку. Мека моћ и „покретна врата“: случај Атанасовски – од чувара парламентаризма до лобисте Рио Тинта Деловање ВФД у Србији је типичан пример тзв. меке моћи коју велике силе користе за остваривање утицаја на друге државе. Организације попут ВФД служе као мост између страних интереса и законодавног тела земље домаћина. У овом конкретном случају, ВФД је успела да наметне британске интересе не само преко законодавног тела Србије него преко свих кључних политичких чинилаца у јавном простору, на један или на други начин. У случају преласка Емила Атанасовског из ВФД у Рио Тинто, мост меке моћу нескривено је постао платформа за корпоративно лобирање. Овај случај представља школски пример „покретних врата“/revolving doors односно преласка појединаца из јавног или државног у приватни сектор који је директно повезан са њиховим претходним радом. У случају Емила Атанасовског ово није само лични каријерни напредак већ институционални безбедносни пропуст. Као директор ВФД, он је имао увид у: - психолошке профиле народних посланика који су пролазили обуке у организацији ВФД, - мрежу контаката унутар Народне скупштине, - унутрашње процедуре доношења закона који нису увек доступни јавности, - интерне механизме политичких партија и рад одбора. Компаније је тако добила много више од пуког лобисте, добила је инсајдера који тачно зна које полуге треба да повуче да би се отпор према пројекту „Јадар“ неутралисао у институцијама. Губитак суверенитета у Србији добија потпуно нове нивое и подкатегорије које, нажалост, одлично функционишу. Механизам деловања ВФД заснива се на принципу техничке асиметрије. Кроз бројне семинаре и обуке о „парламентарној ефикасности“ и „буџетској контроли“ фондација се намеће као врховни ауторитет који поседује знање које посланицима наводно недостаје чиме се ствара дугорочна „ескпертска“ зависност. Кроз студијска путовања, посебно за млађе посланике, ВФД постаје савезник и ментор чиме се додатно ствара психолошка баријера – како критиковати државу или компанију која долази из истог система који им је омогућио стручно усавршавање и напредовање у каријери. Узмимо само пример Зелено-левог фронта, зар неко заиста мисли да ће ова партија после свих студијских путовања у Лондон и подршке од ВФД бити против отварања рудника литијум и бора у Рађевини и Јадру или било других пројеката британских компанија? Да ли смо заборавили како је најутицајнија фигура европских Зелених, Јошка Фишер, ватрено заговарао бомбардовање Србије? ВФД кроз свој рад промовише специфичан модел дијалога у којем се конкфликтни интереси попут опстанка народа у Рађевини и Јадру своде на техничка питања. Политичар који је прошао њихову обуку не говори о одбрани земље, губитку суверенитета, чисте воде и права на планирање будућности него о усаглашавању са стандардима ЕУ чиме се суштина проблем потпуно замагљује. Верујем да ће многи препознати управо овај наратив који тако често користе „српски“ политичари. Док се у скупштинским салама и београдским хотелима уз подршку ВФД расправља о транспарентности и начинима да се тврдоглави Срби приведу демократији, аутентична удружења попут „Заштитимо Јадар и Рађевину“ представљају аномалију у оваквом систему јер одбијају да буду део пројектно-финансираног активизма. Управо се ту јасно види циљ „демократске мисије“ ВФД, нико није дошао овде да троши милионе фунти за српско добро, да нам помогне да се демократски одбранимо од нежељених и штетних пројеката, него да обучи „елиту“ да те пројекте лакше прогура и да се осигура демократски алиби за пројекте који су по својој суштини чисти неоколонијални пројекти. Чињеница да су локални борци остали једина брана пројекту док су обучени политичари и каријерни активисти постали или лобисти или неми посматрачи, доказује да је циљ обуке био пацификација отпора не само овом пројекту него потпуној окупацији Србије. Блерова сенка над Србијом: од бомби и ‘DELIVERY UNITS’ до литијума Да би се разумела дубина институционалног заробљавања, немогуће је заобићи улогу Тонија Блера који је још у периоду 1996-1997. био један од покровитеља ВФД али и касније хвалећи напоре у ширењу демократије широм света као у Извештају ВФД за 2002-2003. годину . Управо је Тони Блер током свог мандата промовисао концепт либералног интервенционизма – идеју да се Велика Британија меша у унутаршње ствари других земаља под маском помоћи развоју демократије – и био је најгласнији заговорник тог концепта који ће резултирати НАТО бомбардовањем СР Југославије 1999. Иста доктрина биће примењена на Ирак 2003. године. Исте године када је ВФД регистрован у Србији, 2015. Тони Блер је постао саветник, тада председника Владе, Александра Вучића. Дакле, док је ВФД „едуковао“ посланике, Блер је саветовао сам врх извршне власти. Блерови људи су ушли у зграду Владе Србије да уче српску власт да буде ефикасна. Увођењем тзв. Јединица за имплементацију резултата / Delivery Units унутар Владе Србије, по моделу који је користио у Великој Британији, Блер је заправо инсталирао модел који заобилази редовне демократске процедуре и дискусије. Ове јединице имају за циљ да се пројекти од интереса за крупни капитал (попут пројекта „Јадар“) спроведу ефикасно и без обзира на противљење јавности. Овде видимо комплетну структуру британског утицаја: Блеров Институт пројектује систем одозго – преко кабинета председника Владе, ВФД пацификује Скупштину одоздо, а Рио Тинто се појављује као крајњи корисник овако припремљеног терена. Британски колонијални модел „управе преко посредника“: од индијског чаја и јужноафричких дијаманата до српског литијума Међутим, у оваквом деловању британске државе нема ништа ново. Модел индиректне управе успешно је опробан пре Србије у Индији и Африци. Доктрину индиректне управе утемељио је британски колонијални администратор, Фредерик Лугард у Африци. Британска империја је усавршила начин владање преко локалних елита које су претходно „цивилизоване“ и обучене у британским школама. Уместо школа, данас имамо семинаре и студијска путовања, а колонијалне администраторе су заменили „експерти за демократију“. Британци не уче домаће политичаре и све оне који пролазе њихове обуке да раде за домаћи него у интересу страног капитала и инвестиционе климе Лондона. Скупштина Србије доноси законе који су „унапређени“ уз помоћ британских „експерата“ док се иза паравана спроводи агенда зацртана у канцеларијама Рио Тинта и других мултинационалних компанија. У случају домаће побуне, бес се усмерава на домаће политичаре – посреднике – док прави владаоци и крајњи корисници профита у Лондону остају заштићени сакривени иза паравана „техничке помоћи“ и „ демократских интереса“ увелико спремајући нову замену за политичире чијим каријерама истиче рок трајања. За коначно ослобођење земље је од суштинске важности сагледати ове процесе, јер промена тима А и увођење тима Б са клупе који је прошао исте обуке као тим А, не доводи ни до какве промене него продужава агонију. Утолико је важно сагледати проблем каријерног активизма, односно представника цивилног секторе који се представљају као намесници и месије док заправо спроводе програме ове и сличних фондација. Историја британског империјализма је, пре свега, историја контроле над ресурсима. Модел који данас видимо у Јадру и Рађевини идентичан је оном који је примњиван у Јужној Африци крајем XIX века током златне и дијамантске грознице. Као што су тада британски императори попут Сесила Рода мењали локалне законе о земљишту како би компанијама попут De Beers омогућили да истисну локално становништво, тако се данас у Србији кроз „ескпертску помоћ“ ВФД прилагођавају закони о рударству и експропријацији. Британски колонијални модел подразумева да рударска компанија не добија „само“ руду већ и контролу над инфраструктуром, водом и локалном управом. Није ли Рио Тинто тражио за себе железницу, измештање регионалних путева и приватизацију путева у непосредној близини самог рудника, нису ли тражили трафо станицу и далековод који би користио струју са ХЕ Зворник и који би био у њиховом приватном власништву, и цевовод прикључен директно на Дрину? То је управо оно што је Рио Тинто покушао у Јадру и Рађевини, да постане ауторитет изнад државе, заштићен уговорима које је потписала „елита“ школована у Лондону. Случај Атанасовски који се неометано десио, држављанства која странци запослени у компанији добијају брзином светлости, бројна кривична дела која је компанија са својим заступницима починила а за које нико није одговарао до данас и илегално издата решења за потребе пројекта управо показују да ова компанија јесте ауторитет изнад оног што би требало да је држава Србија. Некада су гориво за британску глобалну доминацију били дијаманти, данас је то литијум за „зелену транзицију“ Запада које је све само није зелена. Цена је иста као пре 150 и више година: екоцид и обесправљен народ који на тој земљи живи вековима. Циљ је остао исти, историјски континуитет није прекинут: осигурати извлачење ресурса уз минималан отпор тако што ће политичари земље домаћина сами доносити законе који иду на штету сопственог народа убеђујући их да тиме спроводе реформе, модернизацију и демократизацију који доводе до „развоја“. Случај Рио Тинта у Рађевини и Јадру је савремени одјек Британске источноиндијске компаније где корпоративни интерес поставља темеље, а државна дипломатија, фондације и НВО чувају стражу. Глас неприлагођених: рађевски вето Анализа односа ВФД и компаније Рио Тинто можда најбоље показује процес институционалне окупације која у Србији траје акивно од 2000. Прелазак Емила Атанасовског са чела државне фондације Велике Британије на чело лобистичког тима приватне рударске корпорације из Велике Британије није пуки случај и инцидент већ доказ о постојању интегрисане мреже утицаја. Спас од оваквог модела неоколонијализма не лежи у даљим „обукама“ и „страној помоћи“ већ у повратку изворном идентитету. Удружења попут „Заштитимо Јадар и Рађевину“ показују да је једини аутентичан одговор на корпоративни притисак народни отпор заснован на познавању сопствене земље и одбијању стрнаог менторства. Да би Србија опстала неопходно је, за почетак: - преиспитивање и раскид свих споразума са страним фондацијама које делују унутар Народне скупштине, а које угрожавају националну безбедност, - ревизија свих закона донетих уз „ескпертску помоћ“ ВФД - да се сви посланици који су били у контакту са програмима ВФД изузму из гласања и одлучивања о било ком закону који се тиче рударства и стратешких ресурса, мада би реално требало да одговарају за подривање уставног поретка. - увођење строгог закона о лобирању, - увођење закона о агентима страног интереса, - признавање права локалних заједница на вето над пројектима који угрожавају њихову егзистенцију, без уплитања београдских „едукованих“ посредника. Право локалног становништва на очување свог животног простора треба подићи на ниво уставне категорије јер то право је изнад сваког „стратешког партнерства“ договореног у затвореним круговима у Лондону и Београду. Битка за Рађевину и Јадар није само еколошка битка, не сме и не може се сводити на питање студија, еколошких стандарда ЕУ који постоје само на папиру и на питање филтера јер ова битка је прва линија одбране од модерног колонијализма који се крије под маском демократије и развоја. Ми не тражимо милост него повратак државе под контролу њеног народа. Рађевина и Јадар нису лабораторија за британске социјалне експерименте нити било чија рударска колонија. Овде се брани много више од пуких еколошких стандарда, овде се брани част јер све је пролазно осим Србије. Марија Алимпић, Заштитимо Јадар и Рађевину 04.01.2026. Текст је доступан на српском и енглеском језику са изворима на линковима: tinyurl.com/pcdram5u rb.gy/242ldt

То је тај однос. Друга заменица прве помоћнице кафе куварице Сједињених Терористичких Држава = преЦедник, тј. управник колонијалне управе. Овако изгледа примање налога, а не равноправни дијалог суверених страна. P.S. Је л' био и Сава, пола човек-пола петиција, да подели хамбургере као ономад Хилу?

Ко је то мирођија у свакој чорби? Мамлаз Фергусон. Момак за све: рударство, лекове, верска питања и ћевапе с преЦедником који све слуша, како је само 'нараван', што би рекле бабе. Фергусон каже Астра Зенека, преЦедник оп', одма' потписује, нема да фали. Фергусон се само у своје распало острво не меша, тамо се Енглези ионако више ништа не питају, па решио да појача притисак на истурено одељење овде. Шпијунски центар у престоници који воле да називају @ukinserbia редовно склања тагове са мојих објава на фб. То није мало признање, значи да се одлично разумемо. Поздрав из Јадра и Рађевине где рудника никад неће бити. Живела слободна Србија 🇷🇸

@Valloved @Vladimi30956900 Са Експом ништа није у реду, а овде на делу директно имамо елементе изнуде, дискриминације, јавне корупције у образовању, куповину послушности...

@JadarRadjevina @Vladimi30956900 Meni nije jasno zasto bi studenti koji volontiraju na expo dobili bodove za fakultet. Znaci , oni koji ne volontiraju morace da uce i polazu ispite. To nije uredu.

Локалне подружнице камариле као подводачи омладине Пројекат "вредан" милијарде евра које је СНС камарила извукла из народне касе и све што је задужено за Експо о коме се бруји дан и ноћ, спашће на плећа ове деце а сада се од њих тражи да раде тамо и то за џабе!!!! Ако су већ ангажоване приватне фирме и консултанти који наплаћују милионске износе, позив на волонтирање је директно поклањање профита тим фирмама кроз бесплатан рад деце. Ало, БЕСПЛАТАН РАД ДЕЦЕ!!!! Није ово позив на стицање искуства, већ позив на саучесништво у сопственом сиромашењу. Док милијарде делите међу собом, нашој деци - 'сендвич и искуство'. Како да не! Не дајмо им децу као бесплатну услугу за њихове приватне пројекте плаћене нашим новцем. Док ви из Градске управе Лозница састављате спискове деце за туђи профит, запитајте се, чију децу шаљете? Своју сигурно не. Своју сте већ збринули по плаћеним фотељама и управним одборима уместо своје за руку па да се не враћате са Експа! Ово је директно вређање сваке породице у нашем крају која се бори да своје дете изведе на прави пут, а не на пут слугерањства камарили и белосветској багри! Све све, али ово вам није требало. Пу!

Сва ова открића рудних налазишта по Србији што вриште из новинских наслова, открића су исто онолико колико је и Колумбо "открио" Америку. Информације од националног значаја продавао је ко је стигао и подводио нас како је коме стигао. Велеиздаја је једини исправан термин којим се ова "открића" могу описати. Опет иста грешка са Србима - прерано и пребрзо су нас отписали. Баш им се жури, али што је брзо то је и кусо.

Деколонизуј језик Термин „Западни Балкан“ је постао део свакодневног говора, како споља тако и код нас, све чешће га користе сами Срби, а у медијима је одавно одомаћен. Можда неком делује као географска одредница (премда погрешна), али се заправо ради о лингвистичком конструкту за политичко потчињавање. Пре него што је Брисел (на самиту у Бечу 1998. и касније у Загребу 2000.) популаризовао овај термин, овај простор је означаван као Југоисточна Европа или једноставно Балкан. Увођењем одреднице „Западни“, направљена је нова подела: део Балкана који је већ у ЕУ и онај који то није. Тако се географија прилагођава политици. Словенија и Хрватска су географски западније од већег дела региона, али су престале да буду део „Западног Балкана“ оног тренутка када су ушле у ЕУ. Очигледно је да се овде не ради о простору, већ о статусу. Са картографске тачке гледишта, термин је нејасан, али са политичке веома прецизан. Тиме се ствара слика „остатка“ или „крњег Балкана“, дела који је проблематичан, недовршен и коме је потребно менторство - једна од главних одлика колонијализма оличеног у патернализму који је коришћен као идеолошки оквир за колонијализам. Колонијалне силе су своју доминацију оправдавале ставом да су подређени народи „незрели“ и/или „нецивилизовани“ и да им је потребна заштита и вођство, слично односу родитеља према детету, зато се и назива патерналистички однос. Брисел примењује идентичан оквир на нас користећи патернализам као право моћнијег (ЕУ) да дефинише, именује и „васпитава“ слабијег. Западни Балкан се, у том смислу, дефинише, кроз негацију: простор који НИЈЕ део Европске уније чиме се симболички изопштава из европског континента „док не испуни услове“. Како то већ бива у колонијализму, назив је наметнут споља. ЕУ поставља услове (попут „поглавља”) којима директно управља унутрашњим законодавством суверених држава. Модел реформи фаворизује стране инвестиције и приватизацију, што води ка искоришћавању ресурса и јефтине радне снаге што је увелико наша стварност с тим што бисмо ми да лечимо симптоме уместо узрока болести – између осталог зато и пишем све ово. Дискурс о „реформама“ и „вредностима“ често личи на старе колонијалне наративе о доношењу цивилизације „незрелим” народима. Тај дискурс код нас углавном заступају НВО - ништа чудно, они су данас оно што су мисионари било некада, затим део проЕУ и проНАТО „опозиције“ - из истих разлога као и НВО (јефтино надничарење), затим малобројни део грађана са кризом идентитета и парадоксално (парадоксално у поређењу са другим државама) - сам владајући режим као највећи заговорник евроинтеграција, европског пута и осталих путева без повратка за српски народ. Сам Александар Вучић у свом говору свакодневно користи овај неоколонијалистички термин и истовремено је један од најгласнијих заговорника економског повезивања региона, кроз пројекте попут Отвореног Балкана и Плана раста за Западни Балкан који подржава ЕУ. Вучић је не тако давно предлагао да цео Западни Балкан буде примљен у ЕУ истовремено како би се „избегле међусобне блокаде“. Промена назива из Балкан у „Западни Балкан“ омогућила је Бриселу да створи нову политичку географију где је чланство у ЕУ једини доказ „европејства“, док су сви други остали у предсобљу под надзором. Испоставиће се да „Западни Балкан“, онако како су га замислили, ипак није чекаоница него циљ сам по себи – стање које се одржава. Израз „Западни Балкан“ своди државе са хиљадугодишњом историјом, специфичним културама и језицима на техничку групацију уз обавезну дехуманизацију. Уместо пуних назива земаља, добили смо акроним WB6 – Western Balkans 6 који се односи на Србију, Црну Гору, Северну Македонију, Босну и Херцеговину, Албанију и, сад постаје занимљиво - лажну државу и терористичку творевину - тзв. Косово. Како су се само досетили да тзв. Косово упакују као државу без да се то помене. Суверенитет је успешно поништен, народи су сведени на тржишне јединице, а територија WB6 на гето где ће се сместити прљава индустрија и мигранти које ЕУ не буде желела код себе. WB6 је врхунац неоколонијалног речника, декларација за „недовршене државе“ којима је потребан стални надзор спољних ментора. То је језик корпоративног менаџмента, а не дипломатије међу сувереним државама. Када вас неко преименује у „регион“, он вам одузима историјски субјективитет и претвара вас у објекат којим се управља. Најопаснији ниво моћи је када жртва почне да користи језик свог „тутора“. Када локални политичари и медији усвоје овај термин, они (не)свесно прихватају инфериорност и вештачко заједништво, присилно груписање које често игнорише реалне интересе појединачних држава зарад лакше административне контроле споља. Израз „Западни Балкан“ није опис места, већ интерпретација простора, инструмент контроле, лингвистичка манипулација која има за циљ да нас убеди да смо нешто мање од суверених држава и да наш идентитет почиње и завршава се у односу на бриселску бирократију. У лингвистичкој антропологији, именовање је алат којим човек субјективни свет претвара у своју „територију“, односно именовање је акт моћи и симболичког поседовања. Онај ко има моћ да именује предмет, он га поседује. Именовање некога без његове сагласности је чин насиља. Свет какав данас знамо управо је производ такве колонијалне праксе, довољно је да за пример узмемо само Обалу слоноваче па да схватимо сви о чему пишем. Сетимо се Трампових покушаја да преименује поједине топониме одмах по доласку на власт. Промена Балкана у „Западни Балкан“ је савремени рефлекс истог колонијалног импулса – поништавање аутохтоног имена ради лакшег управљања. Оног тренутка кад прихватиш наметнути оквир, ти си већ изгубио и то није тако само у когнитивној лингвистици, то је тако у стварности. Прихватањем да смо „Западни Балкан“, ми прихватамо оквир у којем је наш једини циљ придруживање ЕУ, испуњавање њихових захтева и удовољавањем том накарадном и болесном свету Четвртог рајха. У том оквиру „реформа“ не значи побољшање за народ него усклађивање са туђим интересом, а „партнерство“ значи послушност. Чиста језичка перверзија где речи значе све супротно од оног што заиста треба да значе. „Западни Балкан“ је, дакле, озбиљан политички проблем који се успешно намеће путем лингвистичког насиља коме се овде, готово нико и не опире, јер ретко ко уопште размишља о томе и схвата шта то значи. Као што су колонизатори стотинама година раније мењали називе имена река и градова да би покорили домороце, тако се нама данас намеће назив „Западни Балкан“ да би се из наше свести избрисао хиљадугодишњи идентитет. Сав наш континуитет трајања и култура замењени су технократским акронимом WB6. Уместо тога, користимо термине који одговарају реалности: Југоисточна Европа или још боље, име наше земље. Деколонизујмо језик и знајмо да деколонизација језика не почиње великим одлукама, већ малим изборима у свакодневном говору. Разуме се да је писање ћирилицом део истог процеса. Не дозволимо да нам Брисел одређује где нам је кућни праг и не заборавите: ко контролише језик, контролише и вашу стварност. Марија Алимпић Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Furthermore, I am of the opinion that the @WorldBankGroup and the @IMFNews must be destroyed ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ДА СМО КИНЕЗИМА ОТПИСАЛИ 900 МИЛИОНА ЕВРА ДУГА ПРЕ ПРОДАЈЕ БОРА? Док су нам говорили да је држава неспособан власник, Светска банка је писала правила по којима смо остали без свог злата и бакра. Да ли се иста матрица спрема и за остатак Србије? Ко у Србији сме да каже НЕ неоколонијализму Светске банке и ММФ-а? Ceterum censeo Argentariam Mundanam et Fundum Monetarium Internationalem esse delendos. Уосталом, сматрам да Светску банку и ММФ треба уништити.

Ђурђевска киша, сусрет науке, традиције и опстанка Не знам да ли ћемо ове године имати среће са ђурђевском кишом тј. да ли смо је заслужили. Нисам гледала шта кажу апликације ни временске прогнозе јер њихова моћ није, упркос хвале вредном технолошком напретку, нарочито супериорна спрам традиционалног знања, па остаје да видимо хоће ли је бити у наредних пар дана док се још може звати и имати вредност те ђурђевске кише. Не знам одакле сте сви који ово читате и да ли је у вашем одрастању као у мом, појам 'ђурђевска киша' звучао готово магијски и као неком ко иначе воли кишу, био посебан догађај у години који би изазивао радост сваки пут кад би своју магију потврђивао на дан Светог Ђурђа. Не знајући зашто је та киша баш толико важна тада, у мојој свести је ипак остао дубоко урезан тај, као и многи други појмови народног веровања и обреда из прастарог култа дрвета и биљака. Моћи одрастати и враћати се месту одакле си, народски речено, 'поникао', није мали благослов иако се током година, није увек тако чинило. Уз наслеђену и гајену љубав према тим местима, упркос временима, све те магијске формуле из детињства су се не само задржале у подсвести, него тражиле своје разјашњење, јер тај стари народ је, премда није имао оно што данас називамо научно знање, и те како знао шта ради. За разлику од апликација у које ми је чак и мрско да погледам, народни календар праћен аграрном магијом, једноставно није грешио и свакој српској баби и ђеду је као оријентир служио готово само црквени календар уз месечеве мене, које су знали готово напамет, да би знали кад им је шта у пољу чинити и уз погледање у небо, кад се чему може надати. Опремљена и наоружана дубоким уверењем да је већ изговарање српског сељака 'ђурђевска киша' - магијски чин сам по себи у који верујемо и он и ја, иако ниједно од нас не зна да објасни, почнем да тражим, јер све у Природи има своје 'зашто' и 'зато' које ради у савршеном складу док човек не помисли да га 'поправи'. И ако ова објашњења која сам нашла и која ћу поделити са вама нису чудесна, онда стварно не знам шта јесте. Идемо редом: - Природно азотно ђубрење: са пролећним грмљавинама долазе електрична пражњења. Муње цепају молекуле азота из ваздуха, који се потом везује за кисеоник и са кишом пада на земљу у облику нитрата. То је инстант 'инфузија' за биљке, која узрокује нагло бујање вегетације, директна, природна прихрана коју биљке у мају, у фази најинтензивнијег вегетативног раста, најбрже усвајају. - Мајски ваздух је препун полена и спора. Киша спира ове органске честице директно у земљиште, хранећи га минералима и нутритијентима који су пресудни за развој корена. Осим тога, мај је кључан за пчеле и опрашивање. Ђурђевска киша спира прашину са цветова и чисти ваздух, што пчелама олакшава навигацију и приступ нектару. Народ је знао да ће бити меда, ако падне киша о Ђурђевдану. Ово је још један од слојева традиционалног еколошког знања где се зна да без те кише не пати само пшеница, већ цео ланац исхране, укључујући и пчеле од којих зависи живот. - Овај 'магијски коктел' је хемијски много богатији од обичне воде или кише у касну јесен. - Идеална терморегулација: ова киша је засићена раствореним кисеоником и има оптималну температуру - довољно је свежа да подстакне раст, а није ледена као ране пролећне кише које могу изазвати шок код младих изданака. - Народ често каже да ђурђевска киша најлепше мирише. Наука то објашњава феноменом који се зове петрихор, мирис који настаје када кишне капи ударе у суву земљу и ослободе једињење геосмин, које производе бактерије у земљишту. Наш народ је интуитивно препознавао тај мирис као знак здраве земље. Тај мирис озона и свежине након ђурђевске грмљавине је заправо хемијски доказ да је земља жива и активна. И сад долазимо до оног што је заправо фасцинантно у овој причи о златној ђурђевској киши, о суштини суживота са екосистемом. Народно веровање у магијску и лековиту моћ ђурђевске кише није плод маште, већ резултат миленијумског посматрања природе на истом простору. Савремена наука данас потврђује оно што је наш народ одувек знао: да је киша у овом периоду године хемијски најбогатија и кључна за биодиверзитет. То је оно што називамо традиционалним еколошким знањем које савршено објашњава како је наш народ кодирао ова научна сазнања у своју културу. Српски народ је кроз дијахронијско посматрање (праћење појава вековима на истом месту) препознао статистички образац благотворности ове кише. То знање је „биг дата” (аналитика великих података) много пре модерне ере. За народ, киша није изолована хемијска појава, већ део ширег екосистема који повезује буђење инсеката, испашу стоке и промене у земљишту. Веровање у ђурђевску кишу служило је као практични водич за пољопривреду, она је била сигнал за кључне фазе сетве и прелазак у планине, што је било пресудно за преживљавање. И најлепши део - етика очувања кроз ритуал. Обреди попут умивања росом или плетења венаца на Ђурђевдан заправо су начин преноса важног еколошког знања. Тиме се у колективну свест усађује дубоко поштовање према природним ресурсима. Све то знање је настало као резултат учења базираног на локацији. То значи да је неки народ без приступа науци и могућности схватања исте, морао да на одређеном простору борави веома дуго, мерено вековима и миленијумима, да би могао да само посматрањем прикупи и обради овако велику количину података, да је упакује у обред, саставни део свог живота, културе и етноса и да је кодирањем, без много приче, само кроз обред и поштовање, преноси генерацијама. То је најлепши и уједно најфасцинантнији доказ континуитета и присутности. Ти обичаји нису били само украс, већ чувари ритма живота. У свету без метеоролошких апликација, тај поглед у небо око Ђурђевдана био је стратешки тренутак који одређује судбину летине, а тиме и опстанак породице. Овакво специфично знање је најјачи доказ дугог присуства једног народа на једном месту. Таквих примера има доста, очекујте сличне објаве. Затим, да би се развила овако прецизна интуитивна наука, потребно је да народ и тло постану један систем. Знање о ђурђевској киши је локализовано, оно важи за наше климатско подручје и не може се тек тако пресадити другде. Оно што наука назива азотном фиксацијом, наш народ зове благословом. Наши преци сасвим сигурно нису знали хемијске формуле, али су непогрешиво разумели ефекат и значај природе, чинећи свој опстанак на овим просторима могућим кроз дубоку синхронизацију са земљом. Чињеница да се та радост према киши пренела на многе од нас, иако, као што горе нагласих, тада нисам знала за азотне циклусе (а и данас бирам да верујем да је ђурђевска киша чиста магија), показује колико је наш народ био успешан у паковању важног знања у емоцију. Лакше је запамтити радост и обичај него хемијску реакцију, а ефекат је исти, поштовање према природи. О вредности ђурђевске кише говори и једна од најлепших анегдота о српском домаћину и државнику која показује да је за тадашњу Србију ђурђевска киша била јача валута од било ког лондонског кредита. Никола Пашић послао је свог министра финансија, легендарног Лазу Пачуа, који је био толико штедљив и строг да ни краљу Петру није дао новац пре времена, у Лондон да преговара о великом државном кредиту. Србији је тада новац био очајнички потребан за наоружавање и државне трошкове. Пачу је данима преговарао са хладним енглеским банкарима, ломио се око камата и услова, а онда му је усред тих тешких преговора стигао телеграм од Пашића, у коме је писало само: „Лазо, враћај се. Пала је ђурђевска киша, кредит нам више не треба!” Тај став је био тријумф традиционалног еколошког знања над модерним банкарством. Знали су да принос из мајске кише вреди више од злата у трезорима, јер из те кише настаје живот, а из кредита само дуг. Тајна златне, ђурђевске кише је откривена, али она тиме не да није изгубила на својој магији и чудесности, него је добила неупоредиво више. Као што су порасли и поштовање и наклон према староседеоцима Рађевине и Јадра и свима од којих сам као дете толико пута чула ту магијску формулу: 'ђурђевска киша' и коју и даље у сусрет Ђурђевдану чујем од оца, тај осећај да „није то то без ђурђевске кише" је глас свих мојих предака који су хиљаду година пре мене стајали на истој овој земљи и осећали исти тај мирис озона и земље која се буди. То што данас разумем и научну страну само продубљује тај благослов. Пазимо како ћемо то вековно знање назвати, то није примитивно знање у смислу заосталости, већ примарно знање, оно које је темељ свега осталог. Имати такав архетип у себи јесте право духовно и интелектуално богатство, јер ти омогућава да Природу не посматраш као нешто страно или спољашње, већ као нешто чији си нераскидиви део. Ђурђевска киша је 'крвоток' нашег заједничког станишта, она повезује и оне који су ту били пре хиљаду година, нас данас, оне који ће доћи и све оне мале организме у земљи којима дугујемо живот - и сви ми смо се подједнако радовали, радујемо и радоваћемо се овој киши. У Јадру и Рађевини, ђурђевска киша није метеоролошка појава, она је институција опстанка, старија, вреднија и потребнија од литијума који је вредан само док је под земљом. То су истинска слобода и суверенитет, познавати своју земљу у дупљу, од њеног хемијског састава до њених најдубљих обичаја. Не може те нико преварити о вредности твоје земље ако познајеш њену дубинску магију и њену истину. Поштујући радост да могу да будем део тог дугачког континуитета и да се на простору мојих предака радујем ђурђевској киши преносећи магију свом детету, а чувајући благодат за оне које ћу, надам се, дочекати, упркос злу које још увек мисли да може да се игра Божијом творевином, Јадар и Рађевина никад неће златну, ђурђевску кишу заменити за отровне кише Рио Тинта. Нека Ђурђевдан донесе ту златну кишу Јадру и Рађевини, да натопи земљу благословом и подсети све нас на снагу корена који се не дају ишчупати. Да нам Бог да, да нам и данас падају кише које нас ослобађају од сваког страног дуга! 🌾🌧️🇷🇸 Марија Алимпић Заштитимо Јадар и Рађевину 06.05.2026.

ИЗМЕЂУ ПАТЕНТА И ПРАОЦА: ово није само прича о ГМО Европски парламент ће 18. маја гласати о нечему важном за наше здравље и слободу. Одлучиће да ли и даље имамо право да знамо да ли једемо природну или генетски модификовану храну. Корпоративни интереси у САД су још раније људима практично онемогућили људима да тамо воде здрав живот. 18. маја покушавају да тај исти систем доведу овде. Постоји предлог да се одређени ГМО, који се скраћено називају НГТ (нове геномске технике), прекласификују као биолошки еквиваленти природним биљкама. У пракси значи да они више неће бити означени као ГМО. Неће бити процена ризика за људско здравље, утицаја на животну средину или одрживости пољопривредних система. Највећа тачка спора јесте управо то што за НГТ1 биљке не би било обавезно обележавање на финалном производу (намирници у продавници), иако би семе и даље морало да буде регистровано у јавној бази. Пољопривредници ће знати које семе купују, али ми нећемо имати начина да испратимо како су ови ГМО инфилтрирали наше екосистеме или наша тела. Ако буде било каквих негативних утицаја — а биће их — нећемо имати начина да то знамо или да их зауставимо. Аргумент који ћете чути од биотехнолошких лобиста (а можда и неких ботова у коментарима) јесте да је количина варијација постигнута код ових биљака у суштини иста као у природном процесу хибридизације. Постоји ограничење од 20 генетских модификација и они тврде да не постоји замислив начин на који би ови ГМО могли представљати ризик. Тај аргумент је лаж који се лако доказује логиком самог предложеног закона, према коме се и даље задржава право да се ово семе патентира, што значи да ће бити интелектуална својина компанија које су га произвеле. У суштини, предлог је да се ГМО третирају као еквиваленти природном када је то згодно корпорацијама да избегну надзор, а ипак ће се третирати као јединствен изум и интелектуална својина када им је згодно да повећају свој профит и откупе наше преостало пољопривредно земљиште. Иако се биљке промовишу као "сличне природним", оне се и даље могу патентирати. То изазива велики страх код малих произвођача семена и пољопривредника да ће неколико великих корпорација контролисати комплетан генетски материјал хране. Оправдано, зар не? Сећате се када је Монсанто тужио пољопривреднике и одузео им земљу због тобожње крађе интелектуалне својине јер су њихова поља била 'инвадирана' Монсантовим семеном? Сећате се када је свака истрага о еколошким и здравственим последицама ГМО била блокирана јер је Монсанто могао да повуче дозволе за истраживање за било коју студију чији им се резултати нису допали? Сећате се када су хиљаде пољопривредника широм Индије извршили самоубиство 'случајно' након што им је Монсанто онемогућио живот? Делили су им бесплатно семе и хербициде током више сезона, таман довољно дуго да све традиционално семе пропадне и постане неупотребљиво, а онда су почели да наплаћују енормне цене за своје производе када фармери више нису имали другог избора. То је оно са чиме се овде суочавамо. Овај закон ће, ако прође, бити почетак бруталног корпоративног преузимања. Глобални економски поредак се мења и све више ћемо се суочавати са силама које покушавају да нас гурну или у амерички модел, где корпоративни интереси доминирају свиме, или у кинески модел, где свиме доминирају владин надзор и контрола. Него, да не будемо на крај срца. Ако баш и пође по злу, па се сви ови закони усвоје - не бригајмо! Исте компаније које производе семена су већ спремиле лекове. Ако Европа жели да преживи, ако жели да се заузме за било шта, мора да се заузме за основне слободе и фундаментална права која врло брзо нестају у ономе што је све очигледније Четврти рајх са кодним именом 'Европска унија'. Међутим, Јевропа ме, иако том народу не желим зло - напротив, мање брине од мог народа. Не можемо приуштити да изгубимо право да знамо и бирамо храну коју једемо. Ова борба у Бриселу траје већ дуже време. Европски парламент је усвојио своју верзију предлога почетком 2024. године (уводећи неке амандмане за обавезно обележавање свих НГТ производа), али државе чланице у Савету ЕУ су подељене, па коначни закон још увек није потпуно усаглашен и усвојен. Суштина проблема није само у технологији, већ у моћи и контроли, ко поседује семе и колико право потрошач има да зна шта је у његовом тањиру. Него, да не будемо на крај срца. Ако баш и пође по злу, па се сви ови закони усвоје - не бригајмо! Исте компаније које производе семена су већ спремиле лекове. Као земља кандидат, Србија се налази у "маказама" између сопствених закона и захтева за придруживање. Поглавље 12 (Безбедност хране) захтева усклађивање нашег законодавства са европским. Србија тренутно има један од најстрожих закона на свету који забрањује и узгој и промет ГМО у комерцијалне сврхе (иако је контрола никаква, то сви знамо). Међутим, ЕУ и Светска трговинска организација (СТО) годинама врше притисак на Србију да дозволи макар промет (продају) ГМО производа, што је до сада успешно одбијано под притиском јавности. Ако ЕУ дефинитивно усвоји закон по коме се нове геномске технике не сматрају ГМО-ом, Србија ће се суочити са огромним притиском да и она прихвати ту дефиницију. Ако попустимо, "невидљиви ГМО" би могао ући на наше тржиште без икаквих препрека, јер технички не би потпадао под наш тренутни закон о забрани ГМО. Утицај на домаћу, већ начету и рањиву пољопривреду је вишеструк и опасан. Србија је једна од ретких земаља која још увек има снажне институте за ратарство и повртарство. Корпоративни притисак кроз патенте на семе директно угрожава опстанак домаћих сорти. Када се једном уђе у систем патентираног семена, пољопривредник више не може да оставља своје семе за наредну годину. Постаје зависник од куповине сваке сезоне. Србија је богата биодиверзитетом чије очување је једно од примарних делатности Удружења "Заштитимо Јадар и Рађевину". Увођење било каквих генетски модификованих организама може и хоће трајно нарушити природну равнотежу. Упркос деценијском преданом раду на уништењу наше земље, Србија још увек има огроман потенцијал за органску производњу. Управо та храна постаје све скупља и траженија на Западу. Ако се позиционирамо као земља чисте хране, имамо већу вредност него као затрована и ојађена земља рудника, јаловишта и контаминиране воде. Процеси о којима говоримо, и законодавни у Бриселу и теренски код нас, дешавају се убрзано, готово агресивно. Док ми разговарамо, лобисти у Европи раде на томе да се НГТ уведе пре него што јавност уопште схвати разлику између старог и новог ГМО-а. Што се тиче ЕУ пута, борба је могућа и изнутра и споља, али захтева изузетно чврсту националну стратегију којој је здравље грађана испред страног капитала. Један од начина (што се нас тиче, може се рећи чак и примаран) је свакако склањање Србије са пута без повратка у Четврти рајх. У процесу кандидата за погубљење, губимо контролу над виталним ресурсима. Из угла заштите земље и хране (са рудама смо канда начисто), ствари изгледају овако. Србије је земље која усклађује прописе са прописима ЕУ, што значи да често прихватамо директиве које су штетне само да бисмо добили штиклиран квадратић у извештају из Брисела. Из те перспективе, прекид таквог процеса би теоретски вратио пуни суверенитет нашој Скупштини да донесе закон који нпр. каже: „Ниједна лабораторијски модификована биљка, без обзира на технологију (ГМО или НГТ), не може прећи нашу границу." Ово, дабоме, подразумева ослобађање скупштине и враћање оног "Народна" у функцију, али то неће да иде све док бирамо проЕУ уместо проСрбија људе (разлика између Вучића и тзв. опозиције по питању ЕУ не постоји). Ипак, највећа заштита сада и оно што многи од нас могу да учине сад и одмах јесте чување старих, аутохтоних сорти. Подршка удружењима и појединцима који размењују и чувају домаће семе је директан чин отпора. Обрађена и насељена земља се много теже претвара у рударску јаму или корпоративну монокултуру него напуштена села. Није ваљда баш све у велеградима и еврима? Повратници доносе капитал који није везан за стране банке или корпоративне кредите, а насељена села су уједно и физички заштићена. Компаније које се баве рударењем или индустријском пољопривредом најлакше пролазе тамо где су села пуста. Тамо где је домаћин на својој ђедовини, где има кућу и породицу, експропријација постаје политички и социјално немогућа мисија. Најслабија карика наше приче је свакако време - неће да чека, па то ти је. Држава је окупирана, то је тек процес за себе. Али ако гледамо народни отпор, времена има онолико колико га ми створимо. Свака засађена стара сорта парадајза, свака одбрањена шума и сваки метар земље који се не прода страној корпорацији је добијена битка. Инвазија на ресурсе (храну, воду и руде) је глобални тренд, а Србија је, на несрећу или срећу, на првој линији фронта. То нас приморава да се пробудимо брже од осталих. Повлачење са "брода који тоне" (ЕУ) за Србију би значило прелазак на самоодрживи модел, а ми за то имамо и земљу, и воду, и паметне људе, под условом да се они који су отишли заиста осете позваним да се врате и бране своје. Питање јесте да ли је све то и колико вредно одрицања сувишног пара ципела који ћемо обути можда три пута и самоубеђивања да смо успели јер радимо од јутра до мрака у административном логору ЕУ или САД, дајући све од себе да отаџбини помогнемо окупљањем на трговима, навијањем и понеком донацијом? То је лично питање за сваког од нас, нека и одговори остану лични - уосталом, дугујемо их само себи. Ми у @JadarRadjevina остајемо доследни свом избору и ове године јер нам се може, шта кошта да кошта. 📷 Део баште на земљи наших ђедова, добро натопљен благословом златне, ђурђевске кише, који сигурно нису чували и животима бранили за рударска јаловишта него за унуке; спреман за много више од личног отпора јер баш ту је седиште нашег Удружења. "Il faut cultiver notre jardin" - "Морамо неговати свој врт", волтеровски јер зашто да не, од ове "микро" баште до оне од које сви зависимо - Србије. Марија Алимпић Заштитимо Јадар и Рађевину П.С. О ђурђевској киши, ако неко не зна, у наставку овог текста...

ФИНАНСИЈСКА КОЛОНИЗАЦИЈА: СЛУЧАЈ СРБИЈА Оно што је у свету био "рецепт" Светске банке, у Србији је почетком 2000-их постало сурова стварност. 1. Убиство домаћих банака (јануар 2002) Једним потезом, угашене су Беобанка, Инвестбанка, Југобанка и Београдска банка. Српска привреда је преко ноћи остала без сопственог крвотока. Уместо да подржимо своје, отворили смо врата страним банкама да нам продају наше сопствене паре по огромним каматама. Али то није било све. Укинута је и СДК (Служба друштвеног књиговодства). Шта је била СДК? То је био јединствен, савршен систем који је вршио платни промет за сва правна лица. Држава је имала апсолутну контролу над новчаним токовима у реалном времену. Све је било транспарентно, ефикасно и – што је најважније – бесплатно за државу. Зашто је уништена? Требало је преузети то најпрофитабилније "предузеће" и његове послове поделити између лешинарских страних пословних банака. Данас за сваку трансакцију плаћамо провизије странцима, а држава је изгубила увид у кретање новца који је некада имала. 2. У периоду од 2001. до 2011. године, спроведено је преко 2.500 приватизација. Продавали су се профитабилни гиганти (цементаре, дуванска индустрија, пиваре). Више од 600.000 радника остало је без посла у "процесу транзиције", а читави индустријски градови су претворени у социјална гробља. 3. РТБ Бор – Припрема за предају Бор је деценијама гушен дуговима. Онда смо узели зајмове од Светске банке за "реструктурирање". Држава је враћала дугове и плаћала модерно постројење (топионицу) само да би све то сутрадан препустила страном капиталу. Ми плаћамо кредите, они износе злато и бакар. 4. Уместо развоја домаћег предузетништва, држава је почела да даје субвенције страним компанијама, често и по неколико десетина хиљада евра по радном месту. Дајемо им наш новац да би они износили профит из земље. Статистика је неумољива: Процењује се да је Србија кроз лоше приватизације и извлачење новца изгубила милијарде евра које су могле бити уложене у наше здравство, путеве и будућност наше деце. Ово нису биле грешке. Ово је био план. Ко је отворио врата финансијским убицама? Да бисте разумели зашто данас немамо суверенитет над ресурсима, морамо погледати ко је водио процес "транзиције" и ко је ставио потписе на кључне папире. 1. Млађан Динкић, први јахач апокалипсе Као гувернер Народне банке Југославије, Динкић је у јануару 2002. године спровео највећи економски злочин над домаћом привредом. Шта је урадио? Ликвидирао је 4 највеће српске банке са образложењем да су "несолвентне". Те банке су имале огромну имовину и контролисале су наше новчане токове. Њиховим гашењем, домаћа предузећа су остала без заштите и постала лак плен. Да ли смо заборавили кипарске паре? 2. Александар Влаховић, други јахач апокалипсе Министар за привреду и приватизацију у првој Влади Зорана Ђинђића, данас председник Савеза економиста Србије. Човек који је креирао законски оквир по којем су наше цементаре, шећеране и пиваре продаване за 1 евро или по сличним смешним ценама. Под његовим мандатом, приватизација је постала синоним за пљачку и отпуштања. Сам је куповао успешна српска предузећа и робне куће које је касније препродавао. Само за приватизацију САРТИД-а писало се, у америчким медијима, да је провизија износила 6 милиона долара а примили су је Мирољуб Лабус, тадашњи потпредседник српске владе, министар Александар Влаховић и Данко Ђунић. 3. Синиша Мали, трећи јахач апокалипсе, од извршиоца до министра Мало ко зна да је садашњи министар финансија тада водио Центар за тендере у Агенцији за приватизацију где је био извршни директор (2001–2003). Директно је надгледао продају стратешких предузећа. Данас, као министар, наставља исту политику: задуживање код ММФ-а и Светске банке ради финансирања пројеката који нас додатно везују за стране кредиторе. 5. Како су ушли? Одмах након 5. октобра 2000, "експерти" подржани од стране међународних финансијских институција (Г17 Плус) преузели су кључне економске ресоре. Дочекани су као спасиоци, али су дошли са већ написаним програмима Светске банке. Први зајам од 540 милиона долара 2001. године био је условљен почетком масовне приватизације. 6. Континуитет Оно што су започели Динкић и Влаховић, данас завршавају њихови ученици/СНС клика. Матрица је иста: - Ослаби домаће - Задужи се напољу - Продај (поклони) странцу (било да је то бакар, земља или литијум) Ceterum censeo Argentariam Mundanam et Fundum Monetarium Internationalem esse delendos. Уосталом, сматрам да Светску банку и ММФ треба уништити.

Британска Девичанска Острва као бермудски троугао за математику који лако прогута и којешта српско 30.000 становника vs 400.000 компанија. То је 13 корпорација по особи. Британска Девичанска Острва су мали архипелаг на Карибима са плажама од белог песка, тиркизном водом и најгушћом офшор финансијском инфраструктуром на планети. Компаније које су регистроване тамо не производе никакву робу, не запошљавају локално становништво и не обављају никакав посао на самим острвима. Како овај порески рај тачно ради? За почетак, нуди анонимност. Компанија се може регистровати за неколико дана уз накнаду од само пар стотина долара. Није потребан јавни запис о власништву. Стварни власник, односно права особа која контролише компанију и извлачи корист може остати потпуно анониман. Богати појединци или корпорације усмеравају имовину кроз ентитет на Британским Девичанским острвима. Тај ентитет држи банковне рачуне, поседује некретнине и контролише инвестиције. Локалне власти не постављају питања о пореклу новца нити о томе коме он заиста припада. Ту и тамо се деси цурење података, као 2016. са Панамским папирима или 2021. са Пандориним папирима што је разоткрило хиљаде оваквих структура. У документима су се појавили политичари, олигарси, трговци оружјем и шефови држава из преко 200 земаља. Дивљаштво и пљачка, помислио би свако просечног менталног здравља. Е па не, ако нисте знали (а нисте, јер верујем да моје објаве читају људу више него солидног менталног здравља и интелектуалних капацитета): ово вам је цивилизовани, углађени Запад у чији бљештави стандард сузним окицама гледа свако чељаде рођено под несрећном звездом круга двојчице, па још кад себе убеди да је интелектуална елита ове земље, туга је преголема. Овај порески рај под надзором је Британске владе, не зову ли се острва управо Британска па још и Девичанска, увек су имали смисла за... да... Више пута су оци антикорупцијских борби свих светова обећавали да ће завести ред транспарентности на својој прекоморској територији, да ће увести јавне регистре стварног власништва и хтели су, та морамо им веровати. Ето од 2024. године регистар постоји, али је и даље недоступан јавности док се чека даља правна ревизија. Невероватно, исто као и код нас, таман локална самоуправа почне незаустављиво да срља у напредак, оно падне киша, нестане струје и оде све у пропаст. Некад је било да се крава очеше о бандеру и нестане струје, али више нема крава, осим код Злаје оних ±30 емотивних јуница што прескачу ограду од туге кад Злају приводе. Срећа па то не траје дуго. Да се вратимо врхунском, светском парадоксу на каквом ми, балкански сељаци можемо само да завидимо: Британска влада регулише територију, док та иста територија удомљава структуре које помажу богатима да избегну британске порезе. Обе ствари су истовремено тачне. Шредингеру није добро, мачка се већ изврнула. Ерго, ±400.000 компанија на ланцу острва која већина људи не би умела да пронађе на карти. И како се баш ту, од свих сламарица и бабиних тавана, затури нешто српско? Нажалост, врло лако. Повезивање овог офшор механизма са Србијом иде кроз неколико веома конкретних и често болних канала, додуше болних само за народ. Оно што видимо на Британским Девичанским Острвима није тек удаљена егзотика, већ алат који се свакодневно користи за преливање богатства из наше земље. Ко би рекао да се још има шта очерупати? Иза многих „страних инвестиција“ у Србији заправо стоји домаћи капитал, а процес је једноставан: новац се изнесе из Србије (често кроз надуване трошкове или сумњиве послове), опере се кроз фирму на Девичанским или сличним острвима, а онда се тај исти новац враћа у Србију као „страна директна инвестиција“. Прави власник остаје анониман, добија субвенције од државе (из народне касе, дабоме) као страни инвеститор и ужива заштиту коју домаћи привредник никада нема. Ово је механизам који директно празни буџет Србије. Компанија која послује овде продаје своје производе или услуге својој „ћерки фирми“ на Девичанским острвима по вештачки ниским ценама. Сва добит се тако акумулира на острвима где је порез 0%, док у Србији фирма приказује губитак или минималну зараду и не плаћа порез на добит. Нисте ваљда мислили да оволико пишем да прикажем зараду на свињским ногицама, или шта је већ Вучић замишљао, на тим британским територијама? Не, мене занимају праве ствари, оне које би напуниле буџет моје државе тако да мој народ живи животом достојним Човека - рецимо злато, не ово што би ново да отварају, то смо рекли не, не. Говорим о злату које брзином светлости увелико напушта Србију сваког дана, говорим о води и свему без чега нема правог суверенитета. Када су у питању велики пројекти који се тичу наших природних ресурса (руде, земљиште, воде...), мрежа офшор компанија служи као непрозирни штит, а ево и зашто. Ако дође до еколошке катастрофе, често је немогуће тужити правог власника јер је формални носилац дозволе мала фирма са минималним капиталом, чији је оснивач анонимна фирма са нпр. Девичанских Острва. Грађани Србије углавном не знају ко заправо експлоатише њихову земљу, да ли су то међународни фондови (што Бошњаковић волЕ ове фондове, као дете лизалице) локални моћници или чак политичари скривени иза измишљених фирми итд. Ту је и тржиште некретнина, јер зашто да не (Бошњаковић и то волЕ, како оно би, Чукарица? Човек изгледа воли да воли хаха). Нарочито је Београд идеалан за „паковање“ новца са офшор рачуна. Куповином луксузних квадрата преко фирми са Девичанских острва, сумњиво стечен новац улази у легалне токове, а праћење капитала је практично немогуће. Ајд сад да видимо где су ту свињске ногице, пардон - злато, за Кинезе? Када се каже Зиђин, већина људи мисли само на Кину, али у свету крупног капитала ствари су мало замршеније. Да у Србији постоје две фирме Зиђин, то смо рашчивијали. Задржаћу се на мојој омиљеној, Serbia Zijin Mining која има 100% власништво над једним од најбогатијих рудника злата и бакра на свету, који се налази у Србији, али у ком Србија има 0% власништва: ништа, ћорак: ЧУКАРУ ПЕКИ. Zijin Mining је офшор фирма, само не функционише преко Девичанских острва него преко Холандије. Иако је крајњи власник кинески гигант, Zijin Mining је заправо у власништву ентитета регистрованог у Холандији. Зашто Холандија? Зато што она деценијама служи као један од главних европских „канала“ за офшор пословање због својих пореских закона који омогућавају да се профит лакше изнесе из земље где се руда копа. Међутим, путеви између тих пореских рајева су тако брзи, све саме пречице, као из мог села до Дворске преко Преког брда, да вам сликовито објасним. Куповина Чукару Пеки је ишла преко Британских Девичанских Острва и Кајмана, а било је и Барбадоса. До оног што је данас Чукару Пеки, први је стигао Reservoir Minerals коме је парице за истраживање давао и Рио Тинто, ал' се никад није нашалио да порез плати у Србији. Reservoir Minerals је имао ентитете на Британским девичанским острвима и управе те подружнице користио је за контролу лиценци у Србији. Канадски Nevsun Resources који је пословао преко Барбадоса, купио је 2016. Reservoir Minerals. Холандија и холандски холдинг ентитети су честа офшор дестинација и уобичајена пракса у рударском сектору у Србији, између осталог, и како би се што боље искористили билатерални уговори о заштити инвестиција у Србији. На самом дну несрећне епске одисеје Чукару Пеки, била је Rakita Exploration d.o.o која је била носилац истражних права и која је била српска подружница Невсуна. Однос је био једноставан: канадски Невсун је био власник и обезбеђивао је новац, док је Ракита била домаће предузеће које је на терену куповало земљу и тражило дозволе. У овом послу им је партнер био амерички гигант Freeport-McMoRan, који је са Невсуном делио власништво над налазиштем. Када су Кинези (Зиђин) на берзи у Канади купили цео Невсун, а затим исплатили и део који је држао Freeport-McMoRan 2019. 390 милиона долара + бонусе како би постао 100% власник и Горње и Доње зоне и тако је, voilà - пренос над целим пројектом комплетиран. Србија је у том тренутку вероватно гледала неку турску серију и уздисала, а кинеска фирма је, и то офшор (!), постала једини власник тада Раките, а данашњег Чукару Пеки. Држава Србија је овај пренос права одобрила без кочења, прихвативши Зиђин као стратешког партнера који има капитал да рудник Чукару Пеки заправо пусти у рад, јер знате ону причу - Срби су неандерталци и не знају шта би с тим, мисле да се злато маже на 'леб. Иако је пренос био легалан, порез на ову огромну продају плаћен је у Канади, а не у Србији, док су еколошке дозволе касније издаване по убрзаним процедурама како би експлоатација што пре почела. Да сумирамо, док се руда износи из наше земљи, папири о томе ко је прави власник и под којим условима се новац прелива углавном пролазе кроз те тропске рајеве. Чукари Пеки се често рекламира као „зелени рудник“, а Зиђин као стратешки партнер Србије. Међутим, проблем са офшор и холдинг структурама је, осим очигледне пљачке и тровања, и у томе што се одговорност разводњава: ако сутра дође до неког правног спора или еколошког проблема, држава Србија се формално суочава са локалном фирмом (д.о.о.), чији је оснивач фирма из Холандије, чији је власник опет неки трећи ентитет. Прави новац, онај нето профит који је само у 2025. години износио ПРЕКО МИЛИЈАРДУ ЕВРА (1,1 милијарда!) за Чукару Пеки и то што је пријављемо (!), лако „отплови“ према тим холдинзима, док Србији остаје рудна рента, која је међу најнижима у Европи, а кога више и брига за ренту усред пљачке миленијума! Моћне државе (УК, Холандија, САД..) дозвољавају постојање ових пореских рупа јер њихове компаније тако извлаче богатство из земаља попут наше. То их не спречава да нам шаљу извештаје о „јачању институција“ и плаћају НВО недоношчад да нам испирају мозак да смо тупави, прљави, затуцани, мизогини, глупи, корумпирани (само ово признајем, ал' и у томе смо јадни, ниво корупције: шалтер) православци, а истовремено њихови закони омогућавају да милијарде из наших рудника (и остатка Глобалног југа) „нестану“ у дигиталним сефовима на острвима за која већина људи не зна ни где се налазе. Тако се ресурси једне земље претварају у туђи капитал, а да грађани често немају ни потпуну информацију о томе ко заправо контролише оно што је под њиховим ногама. Док нас међународне институције оцењују кроз разне „индексе корупције“ и постављају строге услове за кредите, исти ти центри моћи (попут Лондона) одржавају систем који омогућава да се економска супстанца Србије неометано исисава. То је затворен систем: ми губимо ресурсе и порески приход, а они који тај новац износе добијају анонимност и сигурност у пореским рајевима под заштитом великих сила. Математика заправо врло добро „штима“, али само за оне који држе кључеве тих офшор сефова. Неоколонијализам: унапређен, умивен у алгоритме и папире, сатанистички опак и далеко опаснији од оног класичног, војног, из више разлога. За почетак, не видиш га, а и кад ти неко растави на саставне делове као ја овде већину мрзи да прочита, више воли да уздише на тик току. Дакле, није крива само тзв. елита. Класични колонијализам је имао окупатора, униформу и јасну границу. Овде је окупатор „инвеститор“, униформа је скупо одело, а граница не постоји јер новац путује једним кликом. Народ често и не зна да је експлоатисан док не буде касно. Можда је најстрашније од свега баш то што је овај систем потпуно „легалан“. Криминал је легализован. Све је покривено уговорима, међународним арбитражама и законима које су често писали управо ти центри моћи. Ако се побуните, они не шаљу војску (бар не одмах), већ шаљу извршитеље, тужбе и обарање кредитног рејтинга који ти никад не би био потребан да се ниси одрекао свог злата! Држава формално има своју заставу, владу и институције, али суштинске одлуке о њеним ресурсима (литијуму, бакру, злату, води...) доносе се у управним одборима негде у Лондону, Бриселу, Вашингтону, Торонту или Пекингу, преко фирми са Британских Девичанских и сличних острва. Зато, лоле, који си неким чудом стигао до овог дела текста и још читаш, ово није и не може бити само борба за екологију; то је борба против тог улицканог начина да се један народ претвори у најамну радну снагу на сопственој земљи, а профит исисава кроз „невидљиве цеви“ офшор рачуна. И свако ко ти крене о европским и западним стандардима, дијалозима и филтерима, ради за ту багру и отерај га на једно место чим почне да ти соли ту српску памет која још није за бацање. Зато ниједна наша објава није случајна и све је наша тема јер ми хоћемо своју земљу назад, макар била и голи камен. Оно што посебно вређа јесте тај „цивилизаторски“ тон који уз све то иде, убеђују нас да је то „развој“ и „напредак“, док заправо присуствујемо модерном черупању које иза себе оставља пустош: и правну и природну. Тешко је борити се против противника који нема лице, већ само број рачуна у неком пореском рају. Срећом, сви невидљиви су испред себе истурили армију видљивих паћеника и плаћеника, рођених са бар - кодом на задњици, као нпр. цела морално банкротирана влада морона на челу са човеком који је свој народ толико понизио да му је причао о извозу свињских ногица као послу века док је том истом народу истргао злато под ногама. Издао си и то си мнооого издао, Ацика. Марија Алимпић Заштитимо Јадар и Рађевину

ФИНАНСИЈСКА КОЛОНИЗАЦИЈА Зајам никада није био производ, него средство приступа Светска банка (СБ) је основана у Бретон Вудсу 1944. године. Званични циљ је био јасан: финансирање обнове након Другог светског рата и подршка развоју сиромашних земаља. Идеја је представљена као чин глобалне великодушности подржан западним капиталом. СБ и Међународни монетарни фонд (ММФ) исплатили су милијарде долара кредита "земљама у развоју" од 1970-их година, уз захтеве који нису били опциони. Стандардни пакет изгледа исто у свакој земљи у коју уђе: - Приватизација државних комуналних предузећа - Приватизација јавних добара - Отварање тржишта капитала за стране инвестиције - Смањење јавне потрошње - Смањење трошкова здравства - Смањење пензија - Укидање субвенција за храну и гориво - Смањење увозних царина - Либерализација тржишта рада Сваки услов се креће у истом правцу: даље од државне контроле, а ка страном власништву. До 1980-их, СБ и ММФ развили су оно што су економисти назвали 'програмима структурног прилагођавања'. Земље којима је било потребно хитно финансирање, углавном након дужничке кризе која је изазвана или убрзана манипулацијама и спекулацијом валутама, добијале су зајмове везане за одређене услове о којима се није могло преговарати, као горе наведени захтеви. Држали су се економске теорије по којој приватна предузећа ефикасније распоређују ресурсе него владе. Ову злонамерну лаж често ћете чути и данас, бар ја је чујем. Током '80-их и '90-их, програм се проширио широм подсахарске Африке, Латинске Америке и југоисточне Азије. Земља за земљом у кризи позајмљивала је новац и прихватала ове услове. Резултати су били доследни: водоводи су продати француским мултинационалним компанијама, електричне мреже су преузеле британске енергетске компаније, телекомуникациона инфраструктура је пребачена америчким фирмама по ценама које су одређене под финансијском принудом. Земљама су били потребни зајмови, а зајмови су били условљени продајом. Продаја је захтевала купце, а купци су већ били ту и чекали су. Чак су и интерне евалуације Светске банке признале да програми структурног прилагођавања често нису успевали да произведу обећани раст, док су успешно пребацивали јавна добра у приватне руке. Гани је речено да уведе школарине под условима прилагођавања. Број уписаних ученика је одмах опао. Школарине су тихо повучене годинама касније, али тек након што је штета већ учињена. Боливија је приватизовала своје водоснабдевање 1999. године под притиском Светске банке. Корпорација Бехтел је добила концесију, а цене воде су преко ноћи порасле за преко 50%. Грађанима који нису могли да плате рачуне, водоснабдевање је једноставно прекинуто. Протести који су потом уследили приморали су владу да поништи приватизацију након што је војска убила шест особа током гушења демонстрација. Светска банка је овај случај назвала "искуством из којег се учи". Рио Тинто је користио исте речи да опише своја злодела у Папуа Новој Гвинеји. Танзанија је приватизовала своје водоводно предузеће 2003. године. Приватни оператер није успео да пружи услугу и повукао се пет година касније. Држава је морала да поново изградила систем од нуле. Образац је доследан и нема одступања. Приватизована имовина пропада након што се из ње извуче корист. Западна фирма извлачи накнаде током периода уговора, а након тога земља домаћин остаје са деградираном инфраструктуром и већим теретом дуга. СБ је објавила интерне ревизије у којима признаје штету узроковану условима прилагођавања у десетинама земаља. Услови су остали стандардни све док међународни притисак није изнудио делимичне реформе 2000-их, козметичког карактера, наравно. Ceterum censeo Argentariam Mundanam et Fundum Monetarium Internationalem esse delendos. Уосталом, сматрам да Светску банку и ММФ треба уништити.

КО КОНТРОЛИШЕ ТВОЈУ ЧАШУ ВОДЕ? Док мислимо да је борба за воду нешто што се дешава „негде тамо”, истина је да се мрежа око најважнијег ресурса за живот увелико стеже. Ово нису теорије, већ пословни извештаји најмоћнијих играча на планети. На светској сцени, контрола над водом се преузима кроз екстракцију, власништво над земљом и капитал: 1. Nestlé: Деценијама црпе воду из јавних изворишта по минималним ценама, а затим је продају са огромном маржом. Бивши директор је јавно изјавио да је идеја о води као људском праву „екстремна”. 2. Coca-Cola: Њихове пунионице исисавају милионе литара локалних подземних вода дневно, остављајући заједнице у Индији и Латинској Америци на сувом. А то ради и у Србији, експлоатише наше изворе. 3. Bill Gates: Највећи приватни власник пољопривредног земљишта у САД. Ко поседује земљу, поседује и права на аквифере (подземна језера) испод ње. 4. Wall Street (JP Morgan): Вода је постала „актива” попут нафте или злата. Кладе се на несташицу, знајући да ће вредност воде само расти. 5. BlackRock & Vanguard: Као највећи акционари свих горенаведених компанија, они контролишу цео систем из сенке. Са друге стране, ми у Србији живимо у илузији да смо „богати водама”. То није тачно. Сиромашни смо сопственом водом: Србија је једна од најсиромашнијих земаља Балкана када су у питању аутохтоне воде (оне које извиру код нас). Осуђени смо углавном на оно што нам дотиче Савом и Дунавом из других земаља. Оно мало што извире на нашим планинама је све што заиста имамо. Ко је већ „ушао” у посед? Више од 80% тржишта флаширане воде у Србији је већ под контролом страног капитала. Ми увелико плаћамо странцима за воду која је потекла са наше земље. Случај Зрењанин је огледало небриге државе. Ако систем није у стању да реши питање пијаће воде у једном граду више од две деценије, јасно је да неће урадити ништа да заштити водоснабдевање својих грађана. Превентива је једини начин, јер кад се извор једном затрује или отуђи, повратка нема. Тренутна рударска опсада Србије (Рађевина, Јадар, Бобија, Рогозна, Хомоље...) + МХЕ (нисмо заборавили), није само питање јаловишта. То је директан напад на подземне резервоаре пијаће воде и тај напад почиње већ у фази истраживања. Рудници троше огромне количине воде и трајно загађују подземне токове које напајају читаве регионе. Није у питању једна компанија или једна индустрија. То је мрежа која полако консолидује контролу над самим животом. Чувајмо своје изворе. Једном продата или затровена вода се више никада не враћа народу. И не дајте своју земљу за геолошка истраживања, пореметиће подземне водотокове а кад се у то само уверите, биће касно, као што је касно за многе бунаре и изворе у Јадру и Рађевини. Поред свих, додуше укратко набројаних, проблема јер ту су и отпадне воде, нити један политички актер на јавној сцени Србије не сматра да би, за почетак, требало да национализујемо изворишта и узмемо их назад од странаца.

За нас би најбоље било кад ви @MinistarstvoZZS заправо никад не бисте радили, ни оним данима што их називамо радним. Да примате и плату и да ништа не дирате, мања је штета јер овако како "радите" срадасте нас начисто. Чини ми се, кад је Вук Стефановић Караџић записао ову своју мудру мисао, као да сте му се ви сами пред очима појавили: "Који људи не разумију свога посла, кад би им се морало плаћати радили не радили, ја мислим, да би им за невољу боље било дати и двије плате да не раде." Остављајте се посла, трк кућама и не дирајте више ништа.

@ssp_beograd С Днем Победы! Срећан дан победе! Поздрав из Јадра и Рађевине Живела слободна Србија 🇷🇸

Dragi Beograđani srećan nam 09. maj - Dan Evrope!