Marin Bodirogić@bodirogic45829
Ова фотографија приказује италијанског генерала Александра Лузана како стоји над убијеним српским дететом испред школе у Пребиловцима. Писмо које је послао Мусолинију након овог злочина чува се у војним архивама:
„Драги Дуче,
Моја потпуна оданост према теби, надам се, допушта ми да се одмакнем од строгих војних правила. Зато вам брзо пишем о нечему што сам и сам видео пре три недеље.
Приликом обиласка подручја Столца, Чапљине и Љубиња (60 до 130 км северно од Дубровника) — сазнао сам од наших обавештајних служби да су Павелићеве усташе дан раније починиле злочин у једном селу (Пребиловци). Када се прочуло, локални Срби су поново били испуњени бесом.
Немам речи да опишем оно што сам тамо нашао. У великој школској учионици пронашао сам убијену учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Назвати то „злочином“ је преслабо и једноставно. То је отишло даље од сваког лудила!
Многима су одсечене главе и постављене на школске клупе. Усташе су извукле црева из њихових отворених тела и, као летње траке, обесиле их на плафон и закуцале за зидове! Облак мува и ужасан мирис онемогућавали су дуго остати. Видео сам поцепану кесу соли у ћошку и шокирао се кад сам схватио да су их полако убијали, стављајући со на њихове резане вратове! Баш кад смо одлазили, дечји јецај је дошао из задњег дела собе. Послао сам два војника да погледају. Извели су једног ученика, још увек живог, дише са напола пререзаним грлом! Одвео сам то јадно дете својим аутом у нашу војну болницу, вратио га свести, и сазнао пуну истину од њега.
Злочинци су прво, један за другим, силовали српску учитељицу (звала се Стана Арнаутовић), а потом је убили пред децом. Силовали су и осмогодишње девојчице. Цело време, ромски оркестар, присиљен да буде тамо, свирао је и ударао бубњеве!
На вечну срамоту наше римске цркве, у свему овоме учествовао је Божји човек, свештеник! Дечак којег смо спасили се брзо опоравио. И чим му је рана зарасла, кроз нашу небригу, побегао је из болнице назад у своје село да потражи породицу.
Послали смо патролу за њим, али било је бескорисно; нашли су га убијеног на прагу дома! Од око хиљаду људи, нико није остао у селу! Истог дана сазнали смо да су усташе након школског злочина заробиле још 800 Пребиловчана и све их бациле у јаму или побиле као животиње на путу.
Преживело је само око 300 људи. Само су они успели да пробију усташки круг око села и побегну у планине! Тих 300 преживелих јачи су од најбоље Павелићеве дивизије. Изгубили су све што су могли изгубити. Децу, супруге, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су ослобођени страха од смрти.
Једини смисао који им је остао у животу је освета, страшна освета. На неки начин се стиде што су живели! А Херцеговина, Босна, Лика, Далмација пуна је села као Пребиловци.
Убијање Срба постало је толико распрострањено да су многи извори воде у тим подручјима сада загађени. Са извора у Поповом Пољу, недалеко од јаме у којој је бачено 4.000 Срба, потекла је црвенкаста вода — видео сам и сам! Нескидива мрља ће пасти на савест Италије и наше културе ако се, док још можемо, не одвојимо од усташа и спречимо да се ово лудило гледа као нешто што смо подржали!“
