Ивана

НЕМА ОПРОСТА, НЕМА ЗАБОРАВА!!! 24.03.1999-10.06.1999 ☦️🙏 EVERY YEAR WE LIVE THOSE 78 DAYS OVER AGAIN! Thank you @KitKlarenberg for spreading the truth! 🙏 If you want to know what the UK and US mean when they say "Merciful Angel", watch this video! youtu.be/hR1m3YAopT0?si…

@pmamtraveller These are much better (design by Petar Jovanović, 2020, Niš, Serbia)

design for a Serbian 100 dinar banknote created by artist Milos Zlatanovic

🇷🇸☦️❤️

This film reveals the brutal ethnic cleansing of Serbs from Kosovo in 2004. The pogrom destroyed their lives, liberty, human rights and cultural heritage but they were largely abandoned by local government and international peacekeepers. rebrand.ly/digqa9s

@UBKEFEKTIVA Шалтерски службеник никада не уноси прво налог, па онда да броји новац (осим ако није ретард - не би се рекло, јер је службеник приметио да је клијент унео погрешну шифру плаћања 189 уместо 153, буџет рн) који је примио за задати налог од клијента. Грешка службеника 1/1.

Fali ti 1.000 din‼️ Korisnik dao nalog za plaćanje na 9.602 din. Službenik Pošte uneo u sistem uplatu za 1.000 din manju. Korisnik nije ni primetio, dok nije došao kući. Vratio se, a na šalteru su mu rekli da sada mora da doplati 1.000 din. Prema Zakonu o platnim uslugama, pružalac usluge je primio nalog i mora ga izvršiti na način, kako je u njemu navedeno. Platilac nije dužan da doplati razliku. Postavlja se pitanje, šta ako bi se pregledom kamere, utvrdilo da platilac jeste dao 1.000 din manje? Verujemo da bi u tom slučaju bio u obavezi da taj iznos doplati. Međutim, platilac izričito tvrdi da je dao tačan iznos, onoliko koliko je i napisao svojom rukom‼️ Zanimljivo je da još nismo videli slučaj da službenik ukuca veći iznos. Nekako je uvek manji 🤔

@StariPragista93 Ваистину се роди ☦️

Мир Божији, Христос се роди!

Позивам вас, драги моји, да запратите @MemCentarRS и подржите идеју да страдање и патње нашег народа остану забиљежени за генерације које долазе.

@IgorJaramaz Одлични сте били код Вука на Х33. 🎯

Бугари ушли у Софију! И срушили владу!

Колубарска битка - 10 ствари које треба да знате о њој На овај дан је почела чувена Колубарска битка. Нисам баш најпозванији да о њој пишем, али... ових 10 ствари о њој би морало да се зна: 1) Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика - да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373. 2) Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима многе генерације скоро ништа нису училе у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено. 3) Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, тачније - два дана раније, командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића. 4) Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: потребно је повући се, окрепити дан-два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији. 5) Против преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате - услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демонтирана. Потом возом хитно пребацивана у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом - право на фронт. 6) Другог децембра на фронт стиже и чувени "Ђачки батаљон". Оних 1.300 каплара. Не, нису то била деца као што ми данас одмах помислимо када кажемо "ђаци". То су били младићи, студенти, најбоље што је Србија чувала за будућност, а који су, због студентских дана у Србији и иностранству, били ослобођени служења војске. Они су у тешкој, јесењој ситуацији те 1914. прво дошли у Скопље да заврше подофицирску школу, а онда, пре него што су и научили све што би требало знати, добили тај најнижи подофицирски чин, капларски, и послати свуда где се Србин борио са Аустроугарима. Појава те омладине, српске интелигенције, која је уз песму кренула и стигла на фронт, дигла је морал војницима, који су малтене одустајали од свега, видевши безизлазност ситуације. Тек око 400 "ђака-каплара" неповређено је изашло из Колубарске битке. А у њу су, заиста, ушли са песмом. Прва чета певајући "Ој Србијо, мила мати". Друга "Еј, трубачу, с бујне Дрине". Трећа "Срби, устајте, своје не дајте". Четврта "Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал'осташе деца њена". Да, певајући. Па сад замислите како је изгледала њихова појава међ' осталом војском, кад стигне младост Србије - да за Србију положи живот. 7) Аустроугари су 3. децембра припремали победничку параду у Београду. Тог дана Мишић наређује општи напад своје Прве армије. Аустроугари, мислећи да је српска војска у растројству, да је разбијена и непостојећа, пружају отпор који није довољан. Бивају затрпани артиљеријом. Да, Крагујевчани су урадили своје. И Нишлије. И железница, хвала јој онако чудесној за све. Остатак Србије, тамо на фронту где је било скоро свако наше мушко, јуриша. Аустроугари бивају прегажени, иако су тукли свим и свачим оне "мртве" који су решили да живе. 8. Остале српске армије нису имале толиког успеха испрва, али је разнети аустроугарски центар, у коме је са две трећине целокупне "балканске војске" командовао Оскар фон Поћорек, условио да се остали делови окупатора полако повлаче, да не би остали одсечени. То су друга и трећа српска армија искористиле за силовите јурише и скоро месец дана након што се чинило да Србији прети слом, 15. децембра Београд је ослобођен, чиме је стављена тачка на величанствен прекорет у историји ратовања. Тачка на Колубарску битку, због које је Поћорек смењен, због које је Мишић постао војвода, због које је Италија ушла у рат на страни Србије и савезника, а Бугарска на годину дана одложила свој улазак у рат на страни непријатеља. Тачка на Колубарску битку - у којој је из строја избачено око 273.000 непријатељских војника. Али, и она 153.373 наша. Бог да им душе прости. 9) Међу онима који су пали, и то као нови каплари који су, њих 1.300, пошли из Скопља, био је и Бан Нушић, син нашег прослављеног комедиографа Бранислава Нушића. У шињелу је већ имао припремљено писмо за оца. У њему је писало: "Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине. За остварење оних наших великих идеала које смо сви ми тако сложно проповдедали 1908. године (тада су широм Србије организоване велике демонстрације, или како се тада говорило "манифестације", због тога што је Аустроугарска анектирала Босну). Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али... Таква је судбина. Твој син, Бан". Није он био једини син познатих људи који су се борили за Србију. Двојица синова генерала Павла Бошковића, управитеља Војне академије, нашла су се у савезничкој болници. Један француски лекар био је у шоку, питајући "Зар генералски синови у првој борбеној линији!? Зар и они тако ратују и тако гину!?". Одговорио му је један српски сељак, Шумадинац: "Видиш, гос'н докторе... Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку - отаџбину. Е, за ту мајку Србију гинемо ти сви ми без разлике". 10) Бранислав Нушић, на двадесетогодишњем помену српским капларима, тој палој будућности наше земље, говорио је у новембру 1934. овако: "Ни звона црквених зона, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч наше мртве деце. Она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем. Ви који сте ближи животу но смрти, ви је осећате у души... У овом дану полажем вам, децо наша, најскупоценији венац, венац родитељских суза. Али, прави споменик вама палима, подићи ћемо ако будемо кадри да сачувамо сећање на вас". Ово је био мали допринос том чувању. Да се не брукамо. Да не брукамо ни њих. (Мој скромни допринос, а већи од ове приче, је у роману о Гвозденом пуку, који је бесплатан и који ће се, ако Бог да, опет штампати и бесплатно делити. Више о њему, уз око стотинак страна рукописа, можете да сазнате на gvozdenipuk.rs А све ово, просто да... не заборавимо ко смо. И чији смо.)

Jelena je imala operaciju na mozgu i od tada ne moze da hoda, pomera desnu ruku i govori. Da bi se oporavila potrebna joj je fizikalna terapija i logoped. Molim Vas sirite dalje. ❤️1625 na 3030 ❤️ Molim Vas!🙏🏼

Zove se Đorđe Janković (2006) i nestao je u nedelju 19. oktobra. Poslednji put viđen je tog dana u tri ujutru u naselju Bubanj u Kragujevcu. U trenutku nestanka, nosio je crnu jaknu, crni duks sa zelenim slovima "monster", svetle maskirne pantalone, crne patike, velike slušalice, crni sportski ranac. Policija je obaveštena o nestanku, pokrenuta je istraga, a potraga u koju su uključeni i vatrogasci spasioci, Gorska služba spašavanja, još uvek traje. Ukoliko imate bilo koju informaciju, pozovite 192, recite nekom od poverenja ili idite do najbliže policijske stanice.

"Косово је ослобођено на данашњи дан 1912. године! У Приштину улазе јединице Треће армије Војске Краљевине Србије које предводи генерал Божидар Јанковић. Прва јединица која је унела барјак слободе у овај град била је II батаљон Другог пешадијског пука “Књаз Михаило" - Гвоздени пук, из Моравске дивизије. Овим чином је Косово Поље постаје слободно после Више векова. Народ је дочекао ослободиоце са песмом и највећим одушевљењем, буквално су плакали од среће, док су војници падали на колена и љубили косовску земљу. Турске снаге су се у паници повукле ка Липљану. У овом рату догодило се нешто што је изненадило цео свет. То је огромна, скоро невероватна снага, коју је показала Србија, а у свету се то најмање очекивало, па су Србију називали балканском пепељугом. Међутим, када дође до мобилизације, онда се већ може видети управо - све. Мобилизација војске у овом рату, извршена је сасвим по Косовском аманету: Позвани су сви и дошли су сви!" СРПСКИ ГЛАСНИК

ЗАБРАЊЕНИ ЧЕШКИ ФИЛМ "ОТЕТО КОСОВО" Снимљен још у време Сфрј. Косовска трагедија Срба је на жалост само део више вековног западног геноцида и домаће издаје који су нас довели на руб опстанка као народ и држава.

Podelite ovo. Pogotovo ko ima pratioce iz stranih zemalja...

Wow, overcoming failure with dignity.

Stand in the Gap Stand alone where silence meets roar, a line unmarked—yet poignant more. Not for glory, not for fame, but for the ones without a name. Their voices stilled by shadowed fears, and cries dissolved in unseen tears. Feel the weight they cannot bear— a shield of will, a whispered prayer. Yes, I may fall, but I will not flee, for justice walks with unbended knee. Though dragons may spit and cowards will sneer, I stand the gap—and persevere.

@GlobalDiss Photos with Knez Lazar and Milos Obilic :)

Мел Гибсон пије воду из бунара Светог Саве

"Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи, Не могаше ником свесну љубав дати"

Алија Крџић из Осмача код Сребренице, припадник терористичке 28. дивизије, који је рањен у нападну на српске Скелане у јануару 1993. кад су они извршили стравичан масакр Срба. Његови га оставили бјежећи након контранапада, а Срби из Скелана га нашли рањеног па га лијечили. 1/3⬇️

Српска деца не заборављају српску децу. Данас, 24. јуна, обележава се Међународни дан сећања на жртве логора Јадовно — првог концентрационог логора смрти у оквиру Независне Државе Хрватске, где је извршен један од најмонструознијих геноцида над Србима, Јеврејима и антифашистима током Другог светског рата. Управо је на данашњи дан пре 84 године окончано формирање комплекса Госпић–Јадовно–Паг, чиме је логор почео да функционише пуним капацитетом као прво, али испоставиће се не и последње место систематског истребљења нашег народа на подручју Независне Државе Хрватске. У периоду од априла до августа 1941. у овом логору убијено је више од 40.000 људи, од чега су највећи део чинили Срби, затим Јевреји, као и мањи број антифашиста и других група. Међу жртвама се налазило више хиљада деце, као и преко 70 православних свештеника. Жртве су убијане на различите начине, а тела бацана у природне јаме, од којих је до данас пописано 32, а међу којима се издваја Шаранова јама на Велебиту као једно од најстрашнијих стратишта. Подаци о броју жртава и карактеру злочина потврђени су у извештајима државне комисије Федеративне Народне Републике Југославије од 1945. године, радовима историчара као што је др. Ђуро Затезало, као и анализама Музеја жртава геноцида у Београду. Потврде злочина налазе се и у званичним италијанским војним извештајима из тог периода. Као студенти, имамо дужност да чувамо сећање на овакве историјске истине, јер заборав отвара врата понављању. Зато данас ћутимо гласно у име свих који више не могу да говоре, а посебно у сећање на жртве нашег народа, које су најбројније страдале. Наше је да памтимо.